Понекад спорт стане у један тренутак — у гест, у поглед, у тиху реченицу изговорену без велике буке. И тада схватиш да медаље, пехари и резултати нису врхунац приче, већ оно што остаје иза њих: образ, карактер и душа.
Таква је прича о Марковићима, о Столету и Дулету.
О оцу и сину.
О спорту као начину живљења.
Млади кошаркаш Стојан Марковић, дијете КК Леотар, имао је право на награду — заслужену, чисту као његов таленат. Али је у једном тренутку учинио нешто што се не учи из тактике и тренинга. Повукао се корак уназад. Препустио је признање саиграчу. Без драме, без позорнице. Само једна проста реченица која носи тежину карактера:
„Нисам играо — нисам ни заслужио.“
А иза те скромности стоји и једна тежа борба — озбиљнија повреда коју већ извјесно вријеме носи са собом. Управо због ње није био на паркету онолико колико би желио. Но, спорт је стрпљење колико и таленат, и сви вјерујемо и надамо се да ће се Столе брзо опоравити — да га поново гледамо како са лакоћом „цијепа мрежице“, онако како само прави шутери знају.
То је она тиха величина. Она која не виче, али се чује далеко.
А кад знаш да иза њега стоји отац — Душко Марковић — легенда требињске кошарке, човјек који је знао бити борац кад затреба, али и господин кад је најважније, онда тај чин добија коријен и смисао. Јер част, човјештво и поштење не насљеђују се ријечима — они се живе, гледају, упијају од малена.
И тако син наставља пут који је отац утро. Не копирајући кораке — већ носећи исту философију.
Жао је само што пехар није уручен руком која је то жељела, али га је предао објектив који биљежи спортске тренутке — Васо Љубенко, фотограф ХерцегСпорт — па је зато та сцена остала забиљежена као да је дио свих нас који волимо игру и поштење.
Биће Столе велики шампион — то се не мјери само поенима и статистиком. Синоћ је наговијестио стазу. Она није увијек широка ни посута цвијећем, али је зато истинита. И управо зато снажна. Пут на којем човјек расте, а спорт добија смисао.
Столе и Дуле.
Отац и син.
Једна животна лекција.
Једна спортска вјера.
Два шампиона — сваки на свој начин.
И зато — радуј се, Требиње.
Јер богатство града нису само зидине и улице, већ дјеца која одрастају у људе.
А кад имаш овакве спортисте — знаш да будућност већ игра у твом тиму.
