Морате бити прилично стари да бисте га памтили.
„Бога питај кад је посљедњи пут овдје играно“, рече ми један баскеташ који је своје прве кораке направио управо на том терену.
И заиста, био је то само један кош. Онај горњи, са мало вишим обручем, и доњи, нешто нижим. Ништа посебно за некога ко га никад није видио. А за нас – читав један свијет.
Од јутра до мрака ту се чуо звук лопте. Онај препознатљиви одскок по бетону који је био најљепша музика једног времена. Није било телефона, интернета, друштвених мрежа… Био је само баскет. И другарство.
Посебност тог терена није била само у игри. На њему су се одржавали часови физичког васпитања. Сјећамо се професора Драга Гаћиновића, Чеда Шотре и Бата Мичете. Послије доброг загријавања, бацили би међу средњошколце ону стару, наранџасту лопту „Тигар“ и рекли:
– Подијелите се.
А онда би почело.
Без звиждука судија, без семафора, без публике. Само понос, инат и жеља да се побиједи. Прштало је на све стране од доброг баскета. Играло се мушки, срцем, али увијек са осмијехом.
Кажу они који су били ту, а има их још да посвједоче, да се на овом терену играло и у најтежим временима. Између одлазака на положај. Чак и онда када су гранате падале недалеко. Живот је тражио свој мали комад нормалности, а тај комад бетона био је много више од игралишта. Био је уточиште. Мјесто гдје се бар на сат заборављало све што се дешава око нас.
Играло се на испадање. Три па три. Побједник остаје. И тако све док мрак не прекрије терен и док нестане и посљедњи одскок лопте.
На том кошу одрастале су генерације. Ту су прве шутеве упутили многи који су касније носили дрес Леотара. Сањали велике дворане, али никада нису заборавили бетон „Сјеверног“.
Данас их више нема.
Нема ни лопте, ни галаме, ни оног: „Имаш!“, ни расправе да ли је била двојка или тројка.
Остала је само зарђала конструкција. Као старац који још стоји да чува успомене на дјецу која су давно одрасла.
Терена више нема. А некако дубоко у себи сумњам да ће га икада више бити.
Биће нових зграда. Биће паркинга. Биће фонтана. Биће свега што данашње вријеме сматра напретком.
Само једног неће бити.
Неће бити оног коша у „Сјеверном“.
А са њим ће полако нестати и дио нашег дјетињства. Јер нису нестали бетон и обруч. Нестало је мјесто на којем смо учили како се побјеђује, како се губи, како се дружи и како се воли свој град.
И зато није жао само једног коша.
Жао је једног времена које се никада више неће вратити.
