Јесен 1979. памтим по мирису платана и опалог лишћа на трибинама, оне жуте ограде (/не знам зашто) и по оном хладном ваздуху што се предвече спушта са Леотара према Полицама. Памтим је и по томе што смо тих дана сви у Требињу ходали некако усправније, као да смо и сами обукли плаво-бијели дрес.
Говорили су да нам да у Купу Маршала Тита долази Војводина.
Прволигаш. Велики клуб из великог града.
А ми смо били друголигаш са краја земље, град који се више помињао по сунцу, вину и платанима него по фудбалу. Само, заборавили су једну ствар. Полице су тих година имале душу. Скупило нас се четири хиљаде. Чинило ми се да је пола Требиња стало уз аут-линију, а друга половина се нагнула преко ограда и зидова да види шта ће бити.
Играло се тврдо, мушки, како се тада и играо фудбал.
Зрилић је два пута био близу гола, Мехић једном, али мрежа се није затресла. А онда пенали. Никада нећу заборавити ту тишину. То је она тишина кад четири хиљаде људи у истом тренутку задржи дах.
Зрилић погоди.
Грабовац погоди.
Иван Рамић погоди.
Мехић погоди.
Приморац погоди.
А онда Веселин Климовић одбрани ударац капитена Војводине Јосифа Илића.
Тренутак касније судија Влајић показа на центар.
Четврти шут Новосађана није било потребно ни извести.
Полице су прокључале.
Грлили смо људе које не познајемо, тапшали се по раменима и понављали једно те исто: „Прошли смо Војводину.“
Као да сами себи нисмо вјеровали.
Сјећам се и лица тренера Мирка Дамјановића. Човјек који је био уз Партизан и радио са Миљаном Милијанићем, Гојком Зецом, Велибором Васовићем и многим другим великим именима, дошао је у Требиње са идејом да од Леотара направи озбиљан клуб.
Те вечери му је цијели град повјеровао.
А онда је дошао Дан Републике и Будућност из Титограда.
Опет прволигаш.
Опет Полице.
Само нас је сада било још више.
Пет хиљада људи.
Пет хиљада нада.
Пет хиљада срца која су куцала истим ритмом.
Опет деведесет минута без голова.
Опет пенали.
И опет Климовић.
Мартиновић шутира, Климовић брани.
Зрилић погађа.
Грабовац погађа.
Рамић погађа.
Мехић погађа.
Овога пута није било Приморца, војска га је одвела на другу страну Југославије, па је одговорност преузео млади Бошковић. Лопта је завршила на пречки.
Послије прве серије било је 4:4.
Шаровић је био сигуран.
Вукашиновић је био сигуран.
Жељко Вукчевић је узвратио за Будућност.
А онда је Иван Радовић промашио гол.
И Требиње је полудјело од среће. Више од хиљаду људи нашло се на центру терена. Не знам ко је први прескочио ограду, али знам да је за њим кренуло пола стадиона. Те вечери нико није питао ко је одакле, ко за кога навија и ко се како презива.
Сви смо били само једно – Леотар.
Памтим како су Шаровић и Мехић ломили игру Будућности на средини терена. Како се Зрилић рвао са одбраном гостију. Како је одбрана стајала чврсто и мирно. И како је тренер Будућности Драгутин Спасојевић стегао руку Мирку Дамјановићу и честитао му пролаз.
То су били тренуци када се фудбал играо због поштовања, а честитка противнику вриједила готово као побједа.
Онда је дошла Кикинда. Друголигаш као и ми. Није било велике четворке, није било великих стадиона и славних имена. Само једна утакмица и прилика да се направи још једно чудо. Доста нас је, и ја међу њима ишао у Кикинду. Али нисмо успјели. Грубор је постигао гол за 1:0. Причало се послије о пеналу који нам није досуђен и о критеријуму судије Стјепана Главине из Клиса.
Причало се данима, мјесецима, годинама.
И вјероватно ће се причати док год буде оних који памте.
Али кад данас помислим на ту генерацију, не сјетим се прво Кикинде. Сјетим се Влајићевог звиждука против Војводине. Сјетим се Климовићеве одбране Илићу. Сјетим се Радовићевог промашаја против Будућности.
Сјетим се хиљаду људи на центру Полица.
И сјетим се осјећаја да је један мали град под Леотаром тих дана стајао раме уз раме са највећима у Југославији.
Неке екипе освоје пехаре па их вријеме заборави.
А неке не освоје ништа, па ипак остану да живе у причама.
Та јесен 1979. била је управо таква. И зато, кад неко помене највеће дане Леотара, ја не гледам у статистику. Ја и данас прво чујем Полице како славе.
И ево ме и данас на Полицама. Дођем полако, без журбе, станем уз ограду или сједнем на трибину и гледам неке нове момке у плаво-бијелом дресу како трче истом оном травом по којој су некад трчали Климовић, Зрилић, Мехић, Шаровић и Рамић.
Обрадује ме и данас свака побједа Леотара исто као и некад.
Само, стигле су године а са њима је дошао и неки други фудбал.
Бржи, гласнији, богатији можда, али некако сиромашнији за ону душу коју смо ми познавали.
Нема више оне тишине пред пенале коју дијели пет хиљада људи.
Нема више ни оних старих лица са трибина, многих одавно нема ни међу живима.
Отишли су на неке своје небеске Полице и одозго, вјерујем, и данас питају како је играо Лео.
А ја, кад год лопта затресе мрежу подно Леотара, макар на тренутак поново имам двадесет година и учини ми се да ће сваки час судија Влајић одсвирати крај, да ће Климовић одбранити још један пенал и да ће хиљаду људи поново потрчати према центру терена.
И тада схватим да можда није исти фудбал.
Али је љубав остала иста.
ФК Леотар из тих година
