Јубиларни 20. Хуманитарни турнир у малом фудбалу у Љубињу улази у завршницу, а међу причама које ће остати упамћене свакако је и она о шеснаестогодишњем Максиму Ћоровићу.
Жрвањ ни ове године није стигао до плеј-офа, али је у свом трећем наступу остварио прву побједу у историји турнира, савладавши Атланту. У дресу љубињске екипе играо је и Максим, члан омладинске селекције београдског ФК „011“, који је током љета боравио код баке у Дубровнику.
Сваког дана када би Жрвањ играо, Максим је прелазио око 150 километара како би стигао на утакмицу.
„Ниједног тренутка нисам помислио да одустанем. Највише сам размишљао о томе да ли ћу стићи на вријеме. Гледао сам колико је возила на граници и стално рачунао минуте. Екипа се поштује тако што се долази на вријеме. Велика подршка били су ми и родитељи, који су били на трибинама на свакој утакмици.“
Максимово поријекло је из Крушевице, села у којем је рођен његов покојни ђед Божо. Пошто Крушевица ове године није имала своју екипу, одлучио је да помогне Жрвњу, који важи за једног од аутсајдера турнира.
„Никога нисам лично познавао, али су ме момци већ послије неколико дана прихватили као свог. Посебно желим да захвалим браћи Вујовић, Ђорђу и Милошу, као и свим саиграчима. Посебна успомена ми је и то што сам први пут упознао своје рођаке Милана и Миљана Макеру, са којима сам постао и саиграч.“
За младог фудбалера играње за крај из којег потиче његова породица имало је посебну тежину.
„Крушевица се у нашој кући увијек помињала с љубављу и поштовањем. Одрастао сам уз те приче и зато сам осјећао посебну одговорност што сам имао прилику да заиграм на турниру који окупља људе из тог краја.“
Најљепши тренутак за Жрвањ стигао је против Атланте. Била је то утакмица у којој су сви жељели прве бодове, а побједа је коначно скинула екипи епитет „фењераша“.
„Нисмо одиграли најбољу утакмицу, осјећао се притисак, али смо успјели да побиједимо. Вјеровали смо да можемо до шестог мјеста, али нас је пораз од Старе даме удаљио од тог циља.“
Максим је, ипак, из Љубиња понио много више од спортског резултата.
„Најљепше је што турнир има хуманитарни карактер и што окупља људе који воде поријекло из љубињског краја. Када видите стотине људи на трибинама и читаве породице око терена, схватите да је овај турнир много више од фудбала.“
Када говори о квалитету турнира, издваја неколико искусних играча, а међу фаворитима за титулу види Валеренгу, Дубочицу, Лондон и Крајпоље. Ипак, његов фаворит је Бранко Јањић.
„До сада су показали највише, дјелују најкомпактније и имају велики квалитет. Али, како се у фудбалу каже – лопта је округла.“
Хоће ли се Максим и наредног љета вратити у Љубиње, још не зна. Због турнира је, уз разумијевање тренера Александра Станковца, пропустио прву седмицу припрема свог матичног клуба ФК „011“.
„Волио бих да Крушевица једног дана формира своју екипу. А ако се то не догоди, Жрвањ ће увијек имати посебно мјесто у мом срцу. Побједе и порази ће се заборавити, али људи које сам овдје упознао и осјећај припадности остаће са мном заувијек.“
Можда управо у томе и јесте суштина љубињског турнира – резултати остају у статистици, а људи, пријатељства, породичне везе и осјећај припадности остају у срцу.
