Хотел Викторију у Тирани напуштамо у 06.00 сати и одмах се укључујемо на ауто пут за Елбасан. Кретање ауто путем је забрањено за бициклисте и на уласку нас дочекује полицајац који је одавно требао бити у пензији. Ја у том моменту помишљам како ће нас вратити а он нас још срдачно поздравља. Крећу благи успони које савлађујемо без већих проблема. Кроз тунел дуг преко 2 км имамо пратњу и надзор момака који одржавају пут. Момци су били јако сусретљиви.
У Елбасану граду првог српског светитеља Светог Јована Владимира смо доручковали и наставили даље.
Невјероватно је какав је урбанистички хаос било куда да се крене кроз Албанију, а дивље депоније и смеће је на сваком кораку. У тим стварима су гори чак и од Босне и Херцеговине (вјеровали или не) Све ријеке су им прљаве и пуне смећа па чак и оне планинске.
Опет крећу успони и коначно наилазимо на први извор питке воде у Албанији. Кратко се освјежавамо, умивамо хладном водом и крећемо даље.
Силазимо у неку варошицу којој ни име нисам запамтио а пуно ме и не занима како се зове јер ту ништа лијепо не може да се види. Успут је густ саобраћај а прашине кроз Албанију не може да фали.
У следећем мјесту Перењас(ако сам добро запамтио име мјеста) правимо паузу за ручак и већи одмор јер нас очекује озбиљан успон до границе са Маћедонијом. Мјесто се налази у равничарском крају на само 90 м.н.в а ми се морамо пењати неких десетак километара до превоја који је преко 1000 м.н.в. Успут нас је киша потјерала у оближњу кућу у изградњи у коју нас је примио неки локални Албанац.
Настављамо успон и стижемо на гранични прелаз гдје нас Албанци ни не легитимишу него само машу да прођемо. Коначно напуштамо Албанију и улазимо у Маћедонију.
Кроз Албанију смо возили преко 250 км и морам признати да нисмо имали ни једну непријатност, штавише људи су били максимално срдачни и на услузи на сваком мјесту. То ме је позитивно изненадило и прошле године када смо били у Албанији.
До Струге скоро да не морамо да вртимо педале, кроз Стругу само пролазимо да би што прије дошли до данашњег одредишта а то је Охрид у који стижемо око 18.00 сати. Доласком у Охрид прешли смо пола пута до нашег крајњег одредишта Свете Горе.
Праштајте што сам овај статус на брзину написао јер Охрид не може да чека. Идемо се мало опустити а ваљда смо и заслужили
