Чим смо изашли испред хотела Панорама гдје смо синоћ коначили испред нас се у даљини видио Кајмакчалан највећи врх планине Ниџе. Силни Кајмакчалан је био поприште најжешећих борби на Солунском фронту током Првог свјетског рата 1916. године. На њему је својим див јунацима Краљ Александар подигао капелу коју сам посјетио на стогодишњицу од ослобођења. У капели је почивала урна са срцем доктора Арчибалда Рајса, великог пријатеља нашег народа.
Крећемо лагано обалом прелијепог Острвског језера док су са наше лијеве стране воћњаци којима се не зна број. Какво дивно нама почињу јутра помислих у себи док уживам педалајући.
До мјеста Арниса је на хиљаде воћњака разноразног воћа а ми се сладимо прелијепим трешњама и гурамо даље ка Солуну. Тада ми пада на памет блаженопочивши владика Атанасије и колико је волио Грке и Грчку а сада ми је јасно због чега. Ово је једна Божанствена земља.
Силазимо у мјесто Воден. За оне који не знају за вријеме Првог свјетског рата у месту Водену је боравио извјесно вријеме стари српски краљ Петар I Карађорђевић. Он је дао 1000 драхми да се купе свештеничке одежде и покрије православна црква Св. Јована. Куд год пођи на српске трагове наиђосмо. Велики смо ми народ!
Недељно је јутро и пролазећи кроз свако омање мјесто до Солуна наилазимо на прелијепе православне храмове у којима се поје Литурђије, док радње и све остало је затворено. У уређеним воћњацима и њивама нема ратара и овдје се недеља баш користи за одмор и одлазак у Цркву. Испред многих фирми примјећујем мале капелице а многе личе управо на параклис у којем почива наш Таса. Не мањка на кућама и радњама грчких застава које лепршају са све крстом на врху барјака!
У рекордном року прије 16.00 стижемо у Солун и идемо право на Зејтинлик да се поклонимо недавно преминулом ђеду Ђорђу Михаиловићу легендарном чувару српског војничког гробља и свим херојима небеске Србије којих преко 7000 почива на овом мјесту. Ту као и сваки пут затичемо наше људе а овај пут групу из Жичке епархије. Правимо пар фотографија за успомену а људи нам и нови чувар гробља честитају на подвигу. Јер није мала ствар прећи 660 км бициклом и доћи овдје. Како ли је нашим војницима било помишљам у себи. Свијеће нисмо због вјетра могли запалити на гробу ђеда Ђорђа па то чинимо у храму Св. Ђорђа. Најстарији члан групе Раденко жали што није успио да види и упозна чувеног ђеда Ђорђа који се пресели у Царство Небеско само седам дана прије нашег доласка. Обилазимо спомен костурницу свако тражи некога свога, остављамо пар ријечи у књизи утисака и крећемо ка центру и храму Св. Димитрија.
Стижемо испред велелепног храма заштитника овог дивног града, не желимо код свеца у бициклистичким гаћама па само испред правимо пар фотографија и крећемо у хотел на смјештај и одмор па ћемо вечерас до храна а онда сићи мало и до самог мора и уже градске језгре. Док ово пишем једна група момака је већ у граду. Писао бих ја још него бојим се да сам вам досадио свакодневним пискарањем и утисцима али морам признати да уживам. Ако се бар један човјек читајући моје текстове одлучи кренути овим нашим стазама са бициклом ја ћу бити задовољан. То препоручујем свима. Ово је заиста једно прелијепо искуство.
Сама Богомајка нас води ка циљу и штити својим покровом од свих недаћа и искушења до сада па без икаквих проблема са пуним срцем и чврстом вјером хрлимо ка њеној Светој Гори. Сутра смо Боже здравља у Уранополису гдје се укрцавамо на брод и идемо даље ка Хиландару.
