Источна Херцеговина овог љета још једном је показала да мали фудбал није само игра, већ догађај који окупља породице, пријатеље и цијеле градове. Из године у годину ствара се једна лијепа спортска прича коју треба његовати, чувати и додатно развијати.
Док Требиње сутра очекује велико финале традиционалне Олимпијаде у малом фудбалу, у којем ће снаге одмјерити Горица и Главна улица, спектакл је готово извјестан. Атмосфера је већ данима на високом нивоу, а финална ноћ традиционално привлачи велики број љубитеља спорта.
У осталим херцеговачким градовима финалне утакмице већ су одигране. Љубиње је прославило чак двије деценије свог турнира, који је још једном потврдио да је један од најљепших спортских догађаја овог краја. Пред одлично попуњеним трибинама, екипа Бранко Јањић савладала је Дубочицу резултатом 4:1 и заслужено подигла побједнички пехар.
Билећа је такође послала лијепу слику. Препуне трибине, сјајна атмосфера и неизвјесно финале у којем је Ситница, након бољег извођења казнених удараца, савладала Медаковину, показали су колико овакав спортски догађај значи једној локалној заједници.
Гацко ће ове године исписати нову страницу своје спортске историје, јер се припрема премијерно издање турнира, што је свакако вијест која радује све љубитеље малог фудбала. Једино Невесиње, за сада, нема свој љетни турнир. Надамо се да ће и тај град ускоро добити манифестацију која ће окупљати младе, рекреативце и спортске ентузијасте.
Наравно, није све идеално. У Требињу је ове године наступило свега десет екипа, што је број који свакако није на нивоу угледа који Олимпијада има. То, међутим, није нешто на шта организатор може директно утицати. Оно на шта може јесте политика улазница.
Спортске манифестације оваквог типа своју највећу вриједност добијају онда када су трибине испуњене до посљедњег мјеста. Пуна гледалишта, дјечија граја, аплаузи и навијање стварају успомене које остају много дуже од било којег финансијског биланса. Приход од продатих улазница свакако има своје оправдање, али је тешко процијенити да ли може надокнадити оно што доноси неколико стотина или хиљада гледалаца више на трибинама.
Зато би можда у годинама које долазе вриједило размислити о приступачнијем моделу или чак бесплатном улазу, уз проналажење додатних спонзора који би надомјестили тај дио прихода. Јер овакви турнири нису само спортска такмичења – они су празник града, мјесто сусрета генерација и најљепша љетна разгледница Херцеговине.
А ако већ овог љета можемо рећи да је Источна Херцеговина добила заједничку спортску традицију, онда је наша обавеза да је чувамо, развијамо и учинимо доступном свима.
