Читајући изјаву генералног секретара Кошаркашког савеза Републике Српске Богдана Станојевића у „Гласу Српске“, неминовно се намеће питање – да ли се уопште говори о стварним проблемима кошарке или се јавности поново сервира прича о форми, док суштина годинама пропада?
Све је то лијепо на папиру – двије групе, Лига за првака, Лига за пласман, нови календар… Али папир трпи све. Право питање није како ће се играти, већ ко ће играти. Ко ће напунити дворане? Ко ће привући дјецу да заволе кошарку? Ко ће створити новог репрезентативца? Формат такмичења никада није био и никада неће бити гарант квалитета. Квалитет стварају клубови, играчи, тренери и систем који их производи, а управо је тај систем годинама у слободном паду.
Док се Савез бави козметичким измјенама пропозиција, нико не говори о томе да Република Српска већ годинама нема озбиљно организована јединствена омладинска такмичења за све узрасне категорије. Како очекивати врхунске сениоре ако пионири, кадети и јуниори немају довољан број квалитетних утакмица? Данас таленти одрастају без правог такмичарског ритма, а онда се чудимо што са 18 година заостају за вршњацима из региона.
Још болније је питање – гдје су нестали регионални кошаркашки центри? Гдје су клубови из Бијељине, Добоја, Билеће, Братунца и многих других средина који су деценијама били расадници талената? Неки једва преживљавају, неки су угашени, а неки постоје само формално. Да ли је икада урађена озбиљна анализа зашто су нестали? Или је најлакше окренути главу и правити се да је све у реду?
Посебно забрињава што нико не поставља питање због чега клубови одустају од највиших нивоа такмичења. Ако је систем стабилан, како онда објаснити да Јахорина и Студент одустају од АБА 2 лиге као и од Премијер лиге БиХ? То нису појединачни случајеви, већ јасан доказ да су финансијски и организациони услови постали неодрживи. Када клуб који је изборио спортско право да игра виши ранг одустане, онда проблем није у клубу – проблем је у систему.
Још је поражавајућа чињеница да, изузев Игокее и Борца, клубови из Републике Српске већ годинама у Премијер лиги БиХ углавном воде борбу за голи опстанак. Нема борбе за титуле, нема европских амбиција, нема континуитета. А када испадну, често се враћају административним одлукама, а не резултатом на паркету. Ако је то успјех, онда су нам критеријуми опасно пали.
Поставља се и питање одговорности. Ко је одговарао за то што је број клубова мањи него икада? Ко је одговарао за одлазак тренера, судија и младих играча? Ко је направио стратегију развоја кошарке за наредних десет година? Или стратегија не постоји, већ се све своди на преживљавање од сезоне до сезоне?
Данас готово свако талентовано дијете машта о одласку што прије, јер не види перспективу у домаћем систему. Клубови постају сервис за производњу играча који ће већ са 15 или 16 година напустити своју средину. Умјесто да Република Српска буде земља која ствара клубове, она полако постаје простор из којег одлазе и играчи, и тренери, и ентузијасти.
Највећи парадокс је што се говори о реформи такмичења, а нико не говори о реформи система. Без јаке базе, без озбиљних омладинских лига, без финансијске подршке клубовима, без едукације тренера и јасне стратегије развоја, свака промјена пропозиција остаће само нови распоред утакмица у све празнијим дворанама.
Кошарци Републике Српске данас не недостаје нови систем такмичења. Недостаје визија. Недостаје храброст да се признају грешке. Недостаје план који ће за десет година донијети више играча, више клубова и више публике. Јер ако наставимо да се бавимо искључиво формом, а не суштином, ускоро нећемо имати проблем како ће се лига играти – већ да ли ће је уопште имати ко да игра.
