Момци поново пишете историју.
Није то мала ствар.
Можда је флоскула реченица „Ми смо тим“ али то је и заиста тако.
Тако је било и када се прије пар година кренуло у озбиљну. Баш озбиљну.
Управа засукала рукаве, тренери, играчи…
Није било лако али је таква је „стаза шампиона“.
Знам. Неће бити лако сутра увече.
Знам… И знам Вас све…
Драгиша… Коуч, ти умало ниси и живот дао за Леотар. У правом смислу те ријечи. Сјећаш се оне утакмице у Невесињу, операција, опоравка… Био си јак, војник Леотара… увијек и у сваком тренутку.
Драгане. Ти си тек писао историју. Растао на оном бетону на Брекани, обијао катанце да би момци тренирали… Губио живце… Живио са Леотаром. И побјеђивао.
„Вела“…. Шта рећи о теби, тихом раднику који је створио многе играче. Твоји клинци и сада носе Леотар. И други клинци долазе који ће га тек носити.
„Драпа“… Момчино моја… Колико је твоје срце ја не могу ни да претпоставим. Увијек и у сваком тренутку свима у помоћи. Поново си са грбом који си увијек волио и све нас учинио срећним.
Миске… твоја је будућност… Вриједан, марљив, ништа му није тешко…
Весо. Момчино, људино… тихи шампионе који потписника ових редова увијек чиниш срећним и поносним јер си увијек знао да је скромност врлина најбољих.
Милоше…. Велики…. Постао си Требињац. Можеш се љутити колико хоћеш али је тако. Ти си наш а ми смо твоји…. Закључај сутра браву. Као и обично и наравно, сутра само јако…
Ацо… Милојевићу… „Мила“…. Има још динамита у твојој љевици. Знам да ће Галиа (голман Карвине) сутра код Дијане тражити лед послије утакмице да зацијели ране…
Владо… Рукометни Моцарт.. Гигант са Цетиња, момче у кога сви гледамо… Виртуозу који играш на малом простору рукометног бескраја. Бескрајни емотивац са побједничким дамаром.
Парежанин је дијете овог града. Пун брзине, снаге, атрактивности… Мали, има сутра да Чехе увалиш у „чарламу“ и да им завежеш одбрану. Умијеш ти то итекако…
Ђоле… Колико само снаге и бескрајног мотива има у мишицама и глави овог двадесетогодишњака. Осјећам да једва чекаш да све почне.
Ђорђе Кукић, тихо момче из Војводине. Знали смо да ћеш прорадити. Исто тако знамо и да ниси показао ни десетину свог умјећа.
Ненад (министар одбране) Тодоров. Добро, јесу Шолак и Пацел репрезентативци. И знамо да су добри. Али знају ли они како је кад министар закључа одбрану? Не знају. Знаће сутра увече.
Кека, па макар ти знаш да нису непобједиви. Имао си, милион животних утакмица, и све си побиједио. Сутра ћеш сигурно бити подигнуте главе. И побиједити. Дакако.
А тек Миге. Знам те, Нинковићу, као чупавог клинца. Малог а тако великог. А сада си ветеран. Човјек са три срца… Љубимац навијача. Нема тог зида који ти нећеш оборити. ‘та ће Чеси…
Немања … небески скок како умијеш и торпедо. Онако, да пробијеш мрежу. Умијеш ти то итекако… И хоћеш….
Вераја, Божо, Иване, Патрик…. Знам да је ово тек почетак ваших добрих каријера. Сутрашње вече ће, како год се утакмица завршила, бити само један нови дијамант у ниски ваших успјеха.
И знајте, како год да се сутрашњи меч заврши ми ћемо бити срећни и поносни на Вас.
Срећни јер сте нам донијели много радости до сада.
Поносни јер сте наши.
И никако. Ама баш никако сутра нас нећете разочарати јер сте и до сада учинили толико да се о рукомету и о Леотару надалеко и са поносом прича.
Спорт је, то је тек флоскула, састављен од пораза и побједа. Од великих туга и ситних радости.
Код вас то није тако.
Свака Ваша побједа је наша велика радост а сваки пораз ситна, безначајна туга…
Како се оно некад пјевало…
„И да губиш 10:0
Наша пјесма би се чула“
Пуне трибине ће вас дочекати и испратити као шампионе јер сте за нас то. Шампиони.
Мој Леотаре, немаш сутра ништа да изгуби…
Већ си побиједи…
И тек ћеш побјеђивати…
За себе, за нас, за Требиње….
И само јако…
‘та ће Чеси…
