Када се прије осам година родила, мала Марија Џомба имала је свега 930 грама. Рођена у 27. недјељи, три мјесеца прије термина, борила се за сваки удах у болници у Подгорици. Љекари су били опрезни, шансе су биле мале, али једна мајка није прихватала да се о њеном дјетету говори као о изгубљеној бици.
Када је први пут угледала Марију, имала је само 750 грама и била прикључена на бројне апарате. А онда је мајка Јела видјела нешто што јој је било довољно.
Мала Марија помјерила је врат.
„Видјела сам да је борац и да ће успјети.“
Тако је и било.
Три мјесеца касније вратила се у Требиње. Слиједиле су контроле, стрепње и нове битке. Али Марија је расла. Данас је ученица трећег разреда, одлична ученица и — првак Балкана у џију-џици.
Са осам година већ има 24 медаље и два велика признања, а најдраже јој је злато са недавно одржаног Отвореног првенства Балкана.
„Нисам очекивала златну медаљу. Највише сам жељела да побиједим такмичарку из Бугарске“, каже Марија.
Она то говори једноставно, дјечје, без велике приче. Као да је злато само још једна станица на њеном путу.
А њен пут је почео много раније.
Џију-џицу тренира од треће године. Воли бацања, не плаше је напорни тренинзи и, како каже њен тренер Лазар Вучковић, красе је дисциплина, борбеност, таленат и жеља да сваког дана буде боља.
Уз џију-џицу, тренира и џудо. Ради, слуша, учи и не одустаје када је тешко.
А можда је управо то оно што је Марија научила још оног првог дана.
Да се за живот бори до посљедњег даха.
Зато њена златна медаља није само спортска медаља.
Она је мали комад живота који је побиједио страх.
Она је доказ једне мајчине вјере.
И подсјетник да понекад најмањи међу нама носе највећу снагу.
Марија је свој први меч добила прије осам година.
Од тада — само наставља да побјеђује.
