У спорту ријетко када има дипломатије.
Готово никада.
Недостатак такта, свјесно или несвјесно, ријетко када свом клубу може донијети напредак.
Ирфан Смаилагић је био одличан играч. Не смуњамо ни да је добар тренер. Али у спортској дипломатији, односу према другом клубу, ривалу, противнику… е ту тек треба да напредује.
И много шта да научи.
Како другачије тумачити његову изјаву дату, као најаву одложеној утакмици 2.кола БХ Телеком Премијер лиге БиХ РК Борац МТЕЛ-РК Леотар.
“Не играмо Лигу шампиона па да нам долази Магдебург, Кил… па да имамо задршку“ рекао је између осталог тренер бањалучке екипе.
Ако је на овај начин хтио да мотивише екипу онда је то и добрим дијелом разумљиво. Не игра се сваки дан са једном од најбољих екипа из БиХ, а у РС сасвим сигурно.
И екипом која у Европи игра добро и успјешно…
Ако није желио да мотивише екипу, односно, ако је хтио да минимизира нове реалности у БиХ и рукомету РС, е онда је то већ друга ствар.
А нова реалност је да је Рукометни клуб Леотар чврсто крочио на рукометну сцену БиХ и резултатима наговјештава да ће ту задуго да остане.
И то је реалност на коју се, они који не виде рукомет даље од највећег града РС, морају што прије навићи.
Господине Смаилагићу, има још мјеста гдје се игра рукомет. И то добар, баш добар рукомет.
У Леотару су свесни величине и значаја Рукометног клуба Борац и то ни једним актом не желе да оспоре.
Осим на терену.
У магичном правоугаонику са два гола.
А он је увијек најбоље мјерило и показатељ вриједности и успјешности.
И ту се најбоље види ко је ко и какав је ко.
И о је Магдебург, ко је Кил, ко је Борац а богме и ко је Леотар.
И ко има поштовање за ривала а ко га нема.
И ко тек треба да схвати неке нове реалности.
Што прије, то боље.
