Од њега, не постоји већи И значајнији српски спортиста.
Новак Ђоковић.
Испод мајице „Серђо Такини“, у којој је Новак Ђоковић тријумфовао на Отвореном првенству Аустралије, милионски аудиторијум са свих континената, који је пратио његов пут до пехара прије пар година могао је да уочи скромни, православни дрвени крстић, који је на обичном канапу носио око врата. У преломном мечу на терену „Род Лејвер“ у Мелбурну гледаоци, барем они који разумију српски, читали су са његових усана и узвик „Боже, помози ми“! Велику побједу прославио је уз осмјех олакшања, неколико пута се прекрстивши.
Вјера И спорт….
О томе нам је бесједила Неда Гудељ, вјероучитељ… некада тренер пливача, кошаркашица, кошарка, успјешни спортиста… Недин брат је Бладимир Вања Гудељ, један од великана шпанског И екс југосовенског фудбала…
Из емисије Херцегспорт… доносимо пар Нединих бесједа о спорту. И о вјери.
Наш читав живот је као утакмица, почиње рођењем, и игра се до последњег звиждука Судије. Значи треба се борити и играти и трчати до последњег минута, док Судија не одсвира крај. И у спорту и у животу борба је непрестана, Морамо да се боримо по правилима Јеванђеља, значи праведно и поштено. Не може свака лопта да уђе у гол или у кош, не можемо сваку утакмицу побједити, и у животу не можемо стално да побјеђујемо, да напредујемо. Некада добијамо некада губимо . Али оно што никада не треба да губимо то је нада… увијек треба да појачамо тренинг…још јаче појачати молитву.
Као што редовно идемо на тренинге, тако редовно треба да идемо у Цркву. Тренинг је за тјело, Литургија за душу, а човјек је и душа и тијело. Ако не идемо редовно на тренинге, тјело ће ослабити, ако не идемо у Цркву душа ће охладњети.
Црква је важна јер смо у Цркви чланови заједнице, Црква је један велики тим, и у Цркви имамо циљ и молимо се да стигнемо на тај циљ, а то је Царство небеско
Гдје лежи моћ вјерујућег спортисте? Вјерујући спортиста је способан да се одупре искушењу да мисли да његова моћ и успјех долази само због његовог личног напора на тренинзима или залагањем на такмичењима. Он се труди да да све од себе да би постигао што бољи успјех али зна да крајњи резултат, ипак, зависи од Бога, и зато сву наду полаже у Њега….често ћете видјети на терену неки фудбалер постигне го па, се крсти се… гледа у небо, захваљује се Богу, или улази у терен крсти се итд,..не само фудбалери већ и кошаркаши други спортисти.
Зашто сваки хришћанин треба да се брине о свом тијелу? Зато што је Бог из савршене љубави према човјеку створио људско тјело, физички савршено. Опет ћемо споменути Апостол Павле који је у првој посланици Коринћанима написао „Ваше тијело је храм Духа Светога,… Бог се прослави у тијелу… Прослављајте Господа и у тијелима вашим и у душама вашим,,.Тако да здравље нашег тијела и физичка снага су, као што смо рекли, непроцјењиви дар Божији а поштовање дара од Бога је дужност сваког хришћанина.
Често се сјетим реченице са предавања професора Александра Николића, који и данас важи за најбољег кошаркашког стручњака на свијету, која гласи: „Џаба вам да знате све тактике и методике кошарке, ако не знате да научите играча да поштује кошарку и супарника,,. Значи, и у спорту као и у животу можемо да служимо Богу и чинимо добро, ако играмо по правилима, како се то зове, фер плеј, а то је када нисмо себични, када пружимо руку супарничком играчу, кад се извинимо за оштар старт, потез, када се не светимо, када не мрзимо друге играче и када честитамо победнику…а у животу је то, када мислимо на друге, када поклањамо, делимо, ако не саплићемо и не подмећемо ногу једни другима. У ствари, Оно што нас вјера и Црква уче управо и јесте… Ако хоћемо да будемо добри спортисти прво треба да будемо добри људи.
У Светом јеванђељу по Марку, лијепо, пише „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди,,. Неки дан сам питала своје ученике зашто тренирају фудбал , кошарку или неки други спорт… и сви су рекли да будемо славни као тај и тај спортиста или да зарадимо много новца итд.. нико од њих није рекао зато што волим да се играм…зато што волим да се играм с лоптом… Вјерујте ми да сваки врхунски спортиста прије свега воли да се игра…фудбалери су најсрећнији када играју шеве ( сапуна) како се то зове , не знам… или на мале голове…кошаркаши баскет …ево примјер Новак Ђоковић неки дан после освајања Дубаиа вратио се кући и сутрадан сишао испред зграде и играо се тениса са дјецом… игра је оно најљепше и најчистије у спорту, што сваки прави спортиста у суштини и воли …А ко размишља само о новцу и слави никад неће постати велики спортиста.
