У Љубињу је утихнуо још један глас прошлог времена, један од оних који се не чују гласно, али се памте дубоко. У 73. години живота преминуо је Слободан Братан Турањанин – одбојкаш, спортски витез и тихи чувар једне школе, једног духа и једне љепше игре.
Био је дио генерације када се одбојка играла срцем, по старим правилима и на старински начин – без журбе за статистиком, а са жељом да се публика освоји потезом више, смечом који се памти. Управо по томе га Љубиње и памти: као врсног смечера, играча који је знао да подигне трибине и унесе радост у сваку утакмицу.
Своје прве одбојкашке кораке направио је као гимназијалац у „Југометалу“, у екипи коју је са посебним жаром и знањем водио легендарни Јован Јово Ђурић. На оној, данас већ историјској фотографији из 1972. године, коју је заувијек зауставио објектив Мише Рагужа, Слободан стоји трећи слијева – млад, поносан и сигуран да је одбојка више од игре.
Био је и дио одбојкашког клуба „Љубиње“, а једно вријеме и тренер, преносећи млађима не само знање, већ и оно важније – љубав према спорту и осјећај припадности. Та нит, тај породични и спортски завјет, настављен је и кроз његову сестру Олгу, а потом и кроз њене унуке – врхунске одбојкашице Тијану и Дајану Бошковић, у чијим успјесима живи и дио његове приче.
Слободан Братан Турањанин био је и човјек пера. Написао је књигу о братству Турањанина, а сав приход од ње, без остатка, даровао је у хуманитарне сврхе – тихо, без помпе, онако како је и живио.
Счпбпдан Братан Турањанин сахрањен је на Православном гробљу у Љубињу. Остаје празнина коју ће тешко попунити вријеме, али и сјећање које ће трајати дуже од сваког резултата и сваке табеле.
Нека му је вјечан спомен и лака херцеговачка земља.
