„Дино је био одличан кошаркаш а још бољи човјек. Мислиш да не може то бити. Да си знао Дина, знао би да може“.
Овим ријечима ми је Сабахудина Дина Билаловића једног од најбољих и најуспјешнијих спортиста које је Требиње имало, описивао бивши кошаркаш Леотара Дејан Бодирога.
„А да ти то све илуструјем, ево ти и приче“, говори ми Деки и у једном даху наставља. „Било је то негдје, средином осамдесетих прошлог вијека. Ја, млад војник у Београду, сазнадох да у Пиониру код Партизана гостује екипа сарајевске Босне. Одох наслијепои, без улазнице, да се, као војник, „пришлепам“ на трибине. Било је то лакше рећи него урадити. Све улазнице биле су давно распродате, а ја остадох чекајући, испред Пионира, свјесан да од утакмице нема ништа. У том тренутку, у дворану је улазила екипа Босне. Погледом сам, међу сарајевским дугајлијама, тражио једно познато лице-Дина Билаловића“, прича Дејан и додаје да га је погледом дуго тражио док није видио добро пoзнато лице
„Дино, Дино“, повиках и махнух му. Одмах се окренуо, а погледом је тражио ко га, онако Требијњски зове у овој београдској гужви. Кад ме је видио, одмах ме је загрлио, и онако братски опалио чвоку и упитао гдје сам у касарни. Замолих га да уђем у Пионир на утакмицу а он ме само загрли и, онако крупан и снажан, загрли и уведе. Посједе ме, све онако у униформи, у партер. Као посебног госта“, каже Дејан са сјетом у гласу.
Лада је утакмица завршена, Дино приђе Дејану, и тутну му нешто у руку.
„За војника нешто, ћути. Ајд здраво сад. Видимо се у Требињу“ повикао је одлазећи. Кад је прилазио касарним Дејан посегну руком у џеп, и изади три највеће новчанице које су тада постојале.
Дејан је често, касније, био Динов гост. Дино би често дејана возио на море, на тренинг, показивао му центарску технику… играли заједно баскет у Купарима.
Дино Билаловић је био најбољи стријелац Европског првенства у кошарци 1993. у Њемачкој, а на утакмици против Латвије је постигао чак 36 кошева.
Са 19 година био је најмлађи члан сарајевске Босне која је 1979. године освојила европски Куп првака.
Осим за Босну играо је још за КК Војводина, Хапоел Нахариа Израел, ДYЦ Луго Шпанија и КК Загреб.
Кад је год могао Дино је помагао свој Леотар. Куповао оно што је његовим насљедницима у плаво бијелом дресу који је толико волио, у том тренутку требало.
А онда се преселио на небески терен да заједно са Драженом Петровићем, Миленком Савовићем пробацује лопту кроз обруч у вјечној утакмици.
„Ништа нам не даје тако мирну смрт као свијест о томе да никада никога нисмо повриједили, већ напротив помогли свима“, написао је некада давно један мудри човјек…
Реченица са почетка приче се овим, у потпуности потврдила.
