Сјећате ли се серије „Више од игре“
Сјећате!
Онда можда и знате чији је ово састав?
Љутовић.
Чаваљуга.
Таушан.
Мајерлић.
Баришић.
Шаренац.
Мујачић.
Подунавац.
Арнаутовић.
Душанић.
Кокољ.
Звучи као да кондуктер прозива путнике за неки воз који одавно не саобраћа. Као да ће из магле искорачити људи у шеширима, са новинама под мишком. А није.
То је првих једанаест снова једног малог града.
Била је недјеља, 15. јуни 1937. године. У гостионици „Вардар“, код Марка Ивковића, мирисала је кафа густа као херцеговачка тишина. Дуван се вио под таваницом, а око педесет душа — занатлија, трговаца, војника и неколико градских глава — сједило је као да присуствује нечему већем од себе.
Учитељ Владимир Кокољ водио је скупштину мирно, школски, као да предаје лекцију из будућности. И тог јутра, између шољица и погледа, рођен је ЈСК Херцеговац.
Играчки кадар — домаћи. Само Билећани.
Јер само они који дијеле исту прашину под ноктима могу дуго трчати за истом лоптом.
Омладина је одмах изашла на поље које је више личило на пашњак него на стадион. Камење је вирило из земље као зуби старца. Вађено је голим рукама. Терен је проширен за два метра — не због прописа, него због поноса.
Игњат Бошњак довезао је шљаку са станице и пиљевину са пилане. Посуто, поравнато, угаженo. Није то било игралиште. Било је залог једне будућности.
И онда — прва утакмица.
Побједа над Енкелом из Конавала, 3:2.
Кажу да су гости дошли са тамбурашима, као на свадбу. Прошетали кроз Билећу, свирали, пјевали. И тог поподнева, на игралиште је дошло све што је могло да хода.
Када је судија одсвирао крај, није то био само крај утакмице. Била је то побједа над сумњом да је мали град осуђен на мале снове.
Кажу и да је радост у Билећи била велика након побједе.
И нека је…
Играло се потом са ГОШК Дубровник, са ФК Леотар, са војницима, са комшијама, са свима који су вјеровали да се историја може трчати у копачкама.
Мали град. Велики распоред.
А знате ли шта је најљепше?
Историја не остаје у прашњавим албумима. Она се враћа.
14. марта Херцеговац поново игра.
Долази ФК Будућност Пилица.
И добро — нису шампиони.
Али су наши.
И можда тог дана неће бити тамбураша ни камиона пуних младости. Можда ће трибине бити скромне, а вјетар оштар. Али негдје, између првог звиждука и првог аплауза, проћи ће сјенке оних једанаест имена.
Љутовић ће се насмијати вјетру.
Чаваљуга ће поправити невидљиви дрес.
Кокољ ће, као и увијек, вјеровати да је ово лекција.
Зато не жалите аплауза.
Јер кад запљешћете, не бодрите само играче на терену.
Бодрите један јунски дан из 1937.
Бодрите педесет људи у гостионици.
Бодрите камење које је неко вадио голим рукама.
А у Херцеговини, вјерујте, аплауз увијек одјекне дуже од резултата.
И да се вратимо на почетак приче . Можда се серија „Више од игре“ догодила баш у Билећи.
Па није ни важно ако није. Нико нам не може забранити да сањамо фудбал и аплаузе.
А аплауз је увијек више од игре….
