Богдан Тошовић — Дубровник, 1918. године – Јадовно, 1941. године.
Син чувеног дубровачког фотографа, књижара и издавача са Страдуна, Јова Тошовића, био је студент, изузетно талентован ватерполиста дубровачког „Југа“ и један од најмлађих чланова ватерполо репрезентације Краљевине Југославије.
Имао је само седамнаест година када је, као репрезентативац Југославије, наступио на Олимпијским играма у Берлину 1936. године.
У тој репрезентацији капитен је био Лука Цигановић, а највише голова на олимпијском турниру постигао је Мирко Тарана. Обојица су, као и Богдан, били Срби, везани за дубровачки ватерполо и ВК „Југ“.
Пет година касније, умјесто базена, спортских борилишта и живота који је тек почињао, Богдана је чекала страшна судбина.
Имао је само 22 године.
Усташе су 1941. године свирепо погубиле Богдана Тошовића, заједно са његовим оцем Јовом и братом Душаном.
Три живота. Отац и два сина.
Породица са Страдуна.
Међу жртвама страшног усташког система концентрационих логора Јадовно, њихова имена остала су записана као још једно свједочанство времена у којем је човјек могао бити одведен у смрт само зато што је био — Србин.
Према свједочењу Богданове мајке Милке Тошовић и документима Земаљске комисије за ратне злочине, Тошовићи су били међу жртвама баченим у јаму Бадањ на Велебиту.
Богдан Тошовић је 1936. године носио капицу ватерполо репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Берлину.
Само пет година касније — његов живот угашен је у бездану Јадовна.
Од олимпијског базена до велебитске јаме.
Од аплауза и младости до тишине бездана.
И можда је управо у том страшном контрасту сабрана сва трагедија једне генерације дубровачких Срба.
Богдан је имао 22 године.
Није стигао да заврши животну утакмицу.
