У улици Требињских бригада, на оном горњем бетонском терену, одакле се поглед пружа према Растоцима и Петроловој пумпи, данас су остали само комади једног старог стуба.
Нијеми свједоци једног времена.
Парче дрвета, остатак конструкције и успомена која још стоји као мали споменик једном граду који је знао да живи кроз своја игралишта.
Јер ту је некада био – кош.
Не обичан кош.
Био је то кош направљен од жеље, дружења и оне старе навике наших људи да не чекају да неко други уради оно што сами могу. Одбојкаши и кошаркаши направили су га својим рукама, од својих средстава, да би дјеца имала гдје да играју.
И играла су.
Годинама.
На том игралишту у Улици Требињских бригада одрастале су генерације. Ту се долазило послије школе, ту се остајало док се не спусти херцеговачки сумрак, ту су се водиле велике кошаркашке расправе, као да се одлучује о нечему много важнијем од једног баскета. А можда и јесте било важно. Јер ту се учило шта значи побиједити, али и изгубити. Ту се учило да се поштује противник, да се дода лопта другу и да се чува оно најважније – заједништво.
Кажу они који памте – тај кош је био ту још од 1983. године. Преживио је многа времена. Преживио је љета када је асфалт горио под ногама, зиме, кише и године које су мијењале град. Преживио је чак и ратне дане, када је било много важнијих брига, али је једна лопта и даље знала да пронађе пут до обруча. Ту су играле генерације кошаркаша Леотара. Ту су се правили турнири. Ту се играла кошарка и прије Ложионе и Тине. Прије него што су друга мјеста постала позната, овај мали терен у имао је своје шампионе, своје дербије и своје приче.
А онда је дошао тренутак када нису побиједиле године.
Није га срушила лопта.
Није га однијело невријеме.
Није га побиједило вријеме.
Побиједили су га неразумни параграфи и закони, под окриљем ноћи.
И није важно ко је то урадио.
Није суштина у имену.
Није суштина у кривици.
Важно је само једно – нема га.
Нема више оног мјеста гдје су дјечаци постајали кошаркаши. Нема више звука лопте која удара о таблу. Нема више повика са стране, смијеха и оних малих побједа које су у дјечијим очима биле равне највећим спортским трофејима.
Остали су само комади стуба.
Као камен прага старе херцеговачке куће. Неко ће проћи поред њега и неће ни погледати. Али онај ко зна – застаће.
Јер зна шта је ту било.
Тај стуб памти дјечаке који су данас људи са сиједим косама. Памти прве кошеве, прве побједе, прве поразе и пријатељства која су трајала дуже од свих утакмица.
Tу су расле велике успомене.
Кош из Улице Требињских бригада можда више не постоји, али његова прича још живи.
Иако га више нема, још увијек негдје у ваздуху одбија посљедњу лопту једног давног баскета.
И као да тихо говори:
„Не брините… направиће мене опет неко. Кад-тад.“
