Умјесто најаве Леотар-Слобода/Кад удари кум на кума

08.05.2021. - Рукомет

Зна тако спорт да напише лијепе, људске приче.

Приче које доживе своју надградњу. Тачније живот је допише.

Спасоје Пекић и Драгиша Кораћевић су се упознали давне 2003. године, као голобради дјечаци, на утакмици Друге лиге РС у Невесињу између Херцеговине и Леотара. Тада на различитим странама а већ сљедећу сезону заједно у Леотару који је постао прволигаш.

„Од сезона 2004. били смо цимери у ђачком дому и од тад смо нераздвојни до данас. Првих година у Леотару смо тренирали у тешким условима које смо заједно пребродили. „Једно вријеме кратко нисмо причали, али смо заједно дијелили кору хљеба и радили на тренингу у пару без икаквих проблема. Заједно смо ишли на љетовања, фестивале, чекали нове године. Ишли смо једни код других кући, поготово ја у Билећу гдје сам се осјећао као код својих. Тих година играли смо добро. Леотар је био све бољи и бољи и на љето 2006. прелазимо заједно у Жељезничар из Сарајева који је постао премијерлигаш. Међутим, тадашња управа Леотара нам није дала исписнице, нашли смо се на арбитражи и изгубили. Спасоје се вратио кратко у Невесиње, па у Локомотиву а ја у Леотар. Послије двије сезоне поново смо се нашли заједно у Леотару. Тада се клуб стабилизује играчки и организационо. Напада се титула РС која се и осваја 2010/11 а самим тим и улазимо у Премијер лигу. Заједно смо успјешно играли двије сезоне у Премијер лиги. Сезоне 2013. Леотар је испао из Премијер лиге и ту нам се играчки путеви раздвајају“, прича нам Драфиша који је данас помоћни тренер у Рукометном клубу Леотар.

Живот је даље ишао а Спасоје прелази у Дервенту. Драгиша ускоро доживљава тешку повреду што је проузроковало крај играчке а почетак тренерске каријере. „Сигуран сам да се нијесам повриједио да би се поново срели као играчи, ако не по трећи пут у Леотару онда у неком другом клубу. Од тад смо сваки дан у контакту, посјећујемо се кад год смо у могућности. Учествовали у организовања рукометних турнира. У дресу Леотара заједно смо одиграли преко стотину утакмица, много више побједа него пораза. Имали смо доста лијепих тренутака, стекли заједничке пријатеље, тешке повреде које смо прегрмили и на крају кумство за читав живот. Добар је Спасоје момак и одличан играч, један од најбољих који су играли у Леотару“, каже Драгиша.

А каква би то кумовска прича била када не би послушали и другу страну кумовске медаље.

„Упознао нас је рукомет и зближио. Прошли смо много лијепих тренутака скупа и то је један од љепших периода мога живота. Били смо два пута саиграчи у Леотар у два различита периода. Први од 2004. до 2006. године када је рукомет у Требињу био на ниским грана у сваком смислу и од 2010. до 2013. када смо Леотар са осталим људима из клуба и саиграчима увели најјачу лигу у БиХ и били чланови те исте лиге. Њега је спутала тешка повреда да направи несто више у играчкој каријери, а ја сам наставио даље. Оно на ста сам највише поносан јесте да је то наше дружење прерасло у кумство, јер смо постали кумови. Знам да је завршио своју играчку каријеру, али његово вријеме долази и тек ће имати да каже у будућности у тренерском послу на шта се одлучио“, прича нам Пекић који се и даЉе не предаје.

И даље решета мреже.

Само не знам како ће бити, када удари кум на кума.

Наравно на рукометном терену.

Сутра играју Леотар и Слобода, Драгиша на требињској клупи, Спасоје у Слободином дресу.

Како год било, кумови ће један другом пружити руку.

И нека побиједи Леотар.

Коментари
Издвајамо