Требиње, три прста и Србија

02.01.2021. - Рукомет

Познато је са каквим жаром и патриотизмом Херцеговци прате, навијају и воле РС и Србију и Црну гору. И сваки наступ наших спортиста, у било којој репрезентацији Србије, без обзира да ли је то Тијана Бошковић, Мијат Гаћиновић, Николина Милић, Дејан Кравић… буди посебан осјећај. Али и спортисти који су из Србије, а дио каријере провели су у Требињу, проносе славу херцеговачког спорта.

У рукометној репрезентацији Србије су двојица „Требињаца“, шеф стручног штаба Дарко Таврић који је један од асистената селектора Тонија Ђироне и вихорно крило Марко Срдановић. Овај рукометаш је из Богатића, малог мјеста поред Шапца у коме је, након Церске битке Српска војска извојевала велику побједу нас Аустоугарском војском. Питате се какве то везе са спортом има. Има патриотизам је нешто што изумире код младих. Не и код Марка Срдановића.

„У Требињу сам, вјерујте, попримио велико родољубље. За разлику од мог краја, људи су у Требињу, много више поноснији што су Срби, православци. БиХ лига је, за разлику од српске лиге, по питању навијања, привржености рукомету, много напетија, гостовања су тешка, незгодна, јер се игра стално у местима другачијих култура, начина живота, самим тим због тога сваки играч има јачи мотив да да све од себе само да не буде поражен. Стога, моја прослава гола, тако што пољубим три прста, које ми је Требиње „усадило“ ме је, у то сам убјеђен натјерало да будем још бољи, снажнији, свјестан своје отаџбине и дедовине и довело до тога да данас будем део репрезентације Србије. Наравно, поштујем и уважавам све вере и нације и културе, али ова три прста су мој симбол и моја вера. Вера у Бога и вера у победу“

Марко каже да му је позив у рпрезентацију једно од надражих признања у животу.

„Позив за А селекцију Србије је велика ствар за сваког спортисту у било ком спорту, то је неки врхунац који свако жели да достигне, да игра за свој народ. Уживам у сваком тренутку, док сам овде, трудим се да сто више научим, свакако је ово једно велико искуство за мене“, истиче овај момак.

Рече нам још да запишемо пар редова…

„Тренутно, лепши део мог зивота бележим у Требињу. Та прва цетири месеца када сам стигао у Требиње, када нас је било само четворица са стране, тај почетак озбиљнијег улагања у РК Леотар, били су за мене прелепи, најлепши. Људи који су ме дочекали, од управе клуба, саиграча, до сваког Требињца којег сам упознао, били су драги, несебични, спремни увек да помогну шта год затреба, дружељубиви, пријатни. Што сам дуже био тамо, све сам се висе осећао као домаћи. Сваки пут када одем било где на кафу, а да није у Требињу, ја га се сетим, и схватим да је тамо била најлепша кафа, због те неке атмосфере, окружења. И зато нисам Требињу рекао збогом. Само довиђења. Видећемо се ускоро. Знам да ћете навијати за Дарка и мене“, рече нам са осмјехом овај сјајни младић.

Коментари
Издвајамо