Јер кад човјек преноћи у Мостару, није звук оно што га пробуди ујутру, него свјетлост – Иво Андрић…
Признајем.
Признајем да понекад за себе често помислим да сам спортски баксуз. Односно, када се надам великом резултату, обично донесем велико разочарење.
Онда се немојте чудити што је разговор овако текао.
„Брате, понеси камеру са снимиш мало атмосферу. Ако Бог да вечерас кад буде фешта“, рече ми предсједник Рукометног клуба Херцеговина Миле Уљаревић јуче ујутро уочи поласка у Невесиње на утакмицу Херцеговина Вишеград која је одлучивала о новом премијерлигашу.
„Боже здравља стижем али нећу донијети камеру. Не замјери“, рекох Милету.
Човјек се најприје замислио, можда и помислио да има нешто у том баксузлуку, и рекао кратко, без љутње : У реду.
Слило се те вечери и младо и старо у Спортску дворану Невесињка а атмосфера на врхунском нивоу. На трибинама Требињци, Билећани, Мостарци, људи из Источног Сарајева….рукометаши, фудбалери, одбојкашице, младо и старо….
Осјећало се да је то вече за незаборав.
А мене тај осјећај да би могло да крене криво није напуштао.
Када је незгодно Шаренац, битан играч у ротацији екипе доскочио уз болну гримасу и изашао из игре помислио сам: Ето видиш!!!!
Али срећом нису остали момци.
Херцеговина је спој младости и искуства.
Имате ту оне најискусније као што су Немања Ивановић, Буха, Шаренац…. неухватљиви Драговић, брзноноги и лаконоги Чабрило и Лакета, запамтите ова два имена Бабић и Стојановић, те оне најмлађе Стајић, два Вучића, Зуровац, Зечевић, Вујадиновић, Авдаловић и Стајић….
И све то тако складно изгледа.
На клупи Миле Уљаревић, легендарни Љубо Кокотовић.
А тренер је у игри и на клупи-Немања Ивановић.
Радост до неба, пјесма на уснама и радост у срцу сјајних момака из Невесиња.
Са трибина су им велику подршку пружали и рукометаши Леотара. Ту су били капитен требињског премијерлигаша Савовић, Инић, Никола Ивановић (истина Невесињац али члан Леотара, њихов тренер Драгиша Кораћевић и легендарни Предраг Кека Уљаревић кога зна цијела РС и БиХ…
Ипак, посебно издвајамо Спасоја Пекића који је седам сати путовао да би се радовао са својим Невесињцима.
И он је овдје писао рукометну историју.
Баш као и бројни некадашњи рукометни радници, градоначелници, обични људи… сви који воле Рукометни клуб Херцеговина.
Невесињци ми рекоше да ће се радовати до понедељка а онда крећу у причу звану Премијер лига.
Хм… Нешто ми паде на памет један од интервјуа почетком године када сам Милету Уљаревићу рекао и изразио наду да ћемо ове године гледати херцеговачки премијерлигашки дерби Херцеговина-Леотар.
Па можда некад и нисам толики баксуз.
Понешто и наслутим. Али позитивно.
И да се вратимо на Ива Андрића са почетка приче.
Не сумњамо да се будио са свјетлошћу у Мостару.
Али синоћ је забљештило испод Вележа, али са ове наше стране, из Невесиња.
И даће Бог да нам сија још дуго дуго…
На радост свих нас.
