Док европске рукометне лиге уредно стартују, планирају, организују, па чак и играју утакмице, у Босни и Херцеговини — тачније у њеном рукометном универзуму — влада посебан ритам. Или боље речено: царство импровизације. Није да лига касни — она није ни почела, а нико са сигурношћу не зна да ли ће уопште и почети.
Мушка лига? Датум почетка – НН.
Женска лига? У конкуренцији је само једно – тотални хаос.
Изгледа да челници рукомета у Федерацији БиХ играју веома популарну друштвену игру под називом „глуви телефони“, али у овом издању порука не стиже изобличена — него уопште не стиже. Свака страна тврди да „није до њих“, а истовремено вуку политичке конце који немају никакве везе са спортом.
О женским тимовима да и не говоримо. Оне које су из хрватске компоненте прошле сезоне избрисане као да их није ни било, сада би неке од њих радо назад у теретану и на паркет. Али не лези враже – национални кључ важнији је од спортске форме. Неки би играли, али им не дају. Јер боље је да нема лиге, него да буде „нешто што не ваља“. Професионализам на балкански начин.
Тренери? Темпирали форму, заказивали утакмице, радили с дјецом – сада могу темпирати форму за шаховски турнир у локалном дому културе. Или да запишу у ЦВ-у: „2025: сезону провео у ишчекивању здравог разума у Савезу“.
И док се све ово дешава, надвија се и нова пријетња – Европска рукометна федерација (ЕХФ) сједни не смије дуго посматрати овај циркус. Није немогуће да ускоро падне и суспензија. Замислите тај апсурд – није да не можемо да играмо у Европи јер смо изгубили, него зато што нисамо ни кренули да играмо код куће.
Ако ЕХФ уведе принудну управу или наметне рјешење, бар ћемо знати ко води лигу – неко ко зна гдје се налази, шта је календар и зашто се уопште спорт игра. До тада, клубовима остаје само једна утјеха: можда се из ове ситуације роди нова дисциплина – такмичарски административни парадокс.
