Наслов популарне ТВ серије из бивше Југославије најбоље описује стање у домаћем рукомету. Датум старта лиге? Непознат. Воља челника? Непопустљива. Ко највише испашта? Па, наравно – спорт сам.
Док у озбиљним земљама календар такмичења знају мјесецима унапријед, у БиХ је рукомет у протеклих десет година успио да два пута крене на вријеме – што је, реално, више него што је ико очекивао. Остало је импровизација, одлагање, препуцавање и – наравно – неизвјесност која спортисте полако претвара у магионичаре мотивације.
Тренери су очајни: форме су темпиране за половину септембра, али како сачувати ритам када не знате да ли играте за седам дана, седам недјеља или седам мјесеци? Играчима је доста, а навијачима је још једном потврђено да је у овој земљи лакше погодити добитну комбинацију Лота него датум старта шампионата.
Тренер Борац m:tela Мирко Микић отворено каже да је двомјесечни рад на ивици да пропадне. „Да ли да обарамо форму или да наставимо пуним гасом? На крају, тренери ће испаштати кад крену лоши резултати. А играчи ће, кад све крене по систему сриједа–субота, бити изложенији повредама.“
Његов колега из Леотара, Драгиша Кораћевић, подсјетио је на déjà vu ситуацију од прије двије сезоне: „Спремали смо се за Европу, рачунали да ћемо имати пет-шест утакмица у лиги као увод, а на крају смо одиграли једну – и то против Челика. Сад, ако икад почне лига, играће се по убрзаном систему, што значи – више проблема него утакмица.“
Закључак? Рукомет у БиХ је у стању „вечне припреме“. А ако неко пита кад почиње лига, најсигурнији одговор остаје: „Ускоро, само што није!“
