Тако би се, са дозом ироније, могла почети вијест о именовању српског тренера Александра Радосављевића за новог шефа стручног штаба МРК Куманово. Македонски суперлигаш објавио је да је Радосављевић потписао двогодишњи уговор, уз уобичајено набрајање богате тренерске биографије и последњег ангажмана у РК Леотар из Требиња.
И заиста, на папиру – све звучи импресивно. Горажде, Врање, Металац, Зајечар, Железничар, рад у женском рукомету, млађе селекције, репрезентације… списак је дуг и утисак снажан. Али, у овој вијести не би било ништа необично да Радосављевић није изненада напустио редове Леотара – и то након свега неколико утакмица, у тренутку када клуб није тражио одлазак, већ стабилност.
Док се у Куманову говори о „искусном рукометном стратегу“, у Требињу се још није стигло ни да се поставе основе рада, а већ је било јасно да је експеримент кратког даха завршен. Леотар је, по ко зна који пут, остао са „врућим кромпиром“ у рукама – и морао да реагује брзо. Повјерење је указано Велибору Жарковићу, човјеку који бар зна шта значи остати када је тешко, а не тражити мирнију луку чим се појаве први таласи.
Очигледно је да је Леотаров „врућ кромпир“ теже држати него што је лако замјенити га кумановском мирном луком. И ту се разликују биографија и карактер, редови у CV-ју и одговорност према клубу који ти је дао шансу.
Куманову остаје да се нада да ће двогодишњи уговор значити и двогодишњи останак. Леотару остаје искуство – још једно у низу – да у спорту, као и у животу, нису сви одласци резултат успјеха, нити су сви доласци разлог за славље.
