Кепини пенали и чонтаре на Брекани … или како смо писали 65 година дугу историју.

26.08.2021. - Рукомет

 

“Види знаш како сам ја изводио пенале. Скочио би и у зраку се окренуо”, рече ми вечерас Неђо Кепа Смрзлић бивши рукометаш Леотара.

И скочи, окрену се у зраку иако је ближи седамдесетој него осамдесетој. Само је лопта недостајала.

Одлазећи са бине, онако шеретски ми је намигнуо.

Вечерас сам, у тридесет скоро година дугој новинарској каријери први пут се сусрео са изазовом новинарског панела имного научио. У првој сесији говорили су први капитен РК Леотар Ферхат Зубчевић, Војо Прелевић И Неђо Максимовић. Витални људи који су поприлично близу осамдесетим а још увијек окретни, спремни… само им лопта недостаје.

У другој сесији здравко Комненовић, рекордер РК Леотар који је у 42 години одиграо посљедњу утакмицу за Леотар, Драган Милојевић (аплауз којије дoбио о њему доста говори) те већ поменути Кепа Смрзлић.

У трећем дијелу…. актуелна поставка, предсједник клуба Стеван Бекан, шеф стручног штаба Дарко Таврић И тренер Омладинске школе Драгиша Кораћевић. Оно што је некад давно било, када се рукомет играо на улици код Његоша И испред споменика у парку… о оном што је не тако давно било када је препуна Брекана бодрила рукометаше И рукометашице (Их да знате како смо навијали са оним чонтарама??? како рече Драган Милојевић) И тренутку и перспективама садашњим.

Вече је зачинио својом пјесмом рукометашима Ранко Слијепчевић (имамо хит) И бескрајно шармантна Јефимија От која је водила програм.

Емоције и сјета су фрцале на све стране….

Поклоних некадашњем играчу И тренеру Леотара Еду Мулићу мајцу поводом јубилеја а поглед пун захвалности који ми је упутио био је, за мене, више од подршке.

Имају рукометаши слоган “Ми смо тим…. Лео”

И јесте.

За сваку похвалу….

Можда никад нећете заиграти у неком европском такмичењу али успомене, старе слике, сјећања и анегдоте, И сузе које су искриле у свим очима… Е то Вам нико не може одузети.

И вриједније су више од сваког пехара.

п.с. Док сам се спуштао са бине, један старији господин објашњавао је унуку гдје су настале црно бијеле фотографије на великом паноу. „Јеси ли ово ти дједе“ упита га малиша а он рече :“Јашта сам“. „Кад се могу ја уписати да тренирам“ , дјечак упита а стари одговори. „Идеш са мном“.

Рукмет… Хм.. Ипак је то више од љубави. То су породица, традиција, тим… па наравно

Коментари
Издвајамо