Каква рукометна представа синоћ у Требињу.
За инфаркт… у правом смислу те ријечи.
Традиционална. Мушка, чврста, снажна игра Леотара и Извиђача завршена је неријешено-без побједника а може се рећи да су обје екипе и побједници и губитници.
Извиђач јер је у 46. минуту имао великих шест разлике и игру која је водила тријумфу. И то убједљивом.
Ипак, Леотар је и синоћ показао колико је јак и да није случајно најугодније изненађење Премијер лиге БиХ.
Тренер требињског премијерлигаша у тим тренуцима прави храбар потез и умјесто Томића, коме је мало шта синоћ полазило за руком, уводи младог Бабића који је, заједно са ветераном Миломиром Мигетом Нинковићем, удахнуо неопходну дозу храбрости, адреналина и самопоуздања.
Требињци нису пали, издигли су се из дотадашње игре и направили, уз незапамћен до сада хук са трибина, огроман искорак и „побркали карте скаутима“.
Нису пали, смјешила им се побједа, провоцирала их да је загрле, али…
Милојевић који је јуначки одиграо и изнио читав меч (уз понекад прејаку дозу адреналина исказану кроз два искључења на старту меча), промашује седмерац за вођство, затим гости не реализују напад а у трку са семафором у контру креће Бабић који, у младалачком жару ипак не успјева да дође до гола.
Егал, можда је тако и најпоштеније.
Да је Требиње спортска средина показује слика са трибина у тренуцима када се ломила утакмица.
Ни грло ни дланове нису штедили кошаркаши и чланови Кошаркашког клуба Леотара, који су практично предводили велику подршку са трибина.
Тако треба… а било је и раније … и обострано.
Можда рукометаши не изборе Европу, можда и кошаркаши не изборе АБА 2 лигу… али ако овако једни друге буду подржавали, храбрили и једни другима жељели све најбоље и спортска срећа ће их погледати.
На радост и једних и других.
