Ријетко ком спортисти се оствари сан.
Било да је то сан о игрању за омиљени клуб, наступу у финалу великог такмичења или играња за дрес са најдражим бојама…
У том трећем, у својој 17 години, ужива млади рукометаш Леотара Ђорђе Ратковић. Он је у 17. години наступио за кадетску репрезентацију Србије и тако досањао свој сан. На тај начин доно је много радости цијелом спортском Требињу јер није мала ствар наступити за Србију.
Млад је Ђорђе .. вријеме је за нове наступе и нове снове.
А ми смо са њим направили разговор за наш и Ваш портал…
Искрено Ђорђе, да ли те је и колико изненадио позив да наступаш за репрезентацију Србије?
С обзиром да имам искуство у репрезентацији БиХ, оно што сам одувјек желио и чему сам тежио јесте позив у рукометну репрезентацију Србије. Ја сам досањао своје рукометне снове. За сада!
Да ли ме је изненадило?
Јесте, али сам дубоко у себи то желио и уз подршку мог тренера Дарка Таврића, успио сам у томе.
Ове године си, ако се не варам матурант, ускоро ће за тебе бити све другачије… иде факултет, каријера рукометаша, репрезентација… Јеси ли спреман за све изазове које доносе године пред тобом?
Сада завршавам трећу годину средње школе и остаје ми још једна година. Још стичем искуства, рутину и знање у РК Леотар, полако стасавам уз моје саиграче, посебно уз мог позиционог колегу Миломира Нинковића-Мигета,од кога сам много научио и јос учим. Што се предстојећих изазова тиче, спреман их дочекујем и желим да их успјешно савладам и доведем, колико то могу, до савршенства.
Члан си једне одличне селекције РК Леотар. Вас осам младих је гарант успјешне будућности требињског рукомета. Шта вас као екипу, (Ти, Грк, Вераја, Стојановић и остали) краси?
Јесте! Сви играчи су одлични и можемо, ми млађи много да научимо, а све уз стручност нашег тренера и стручног стаба. Наши играчи,говорим за млађу поставу коју сте поменули, имамо за учитеље добре примјере, сви су у одличној форми знању и искуству.Нас неколико у првом смо саставу већ три године. Узрастали смо рукометно од малих ногу, почевши од 12-13 године па ево све до сада,а надам се и у будућности..ми смо добар тим и сналазимо се добро заједно. Вјерујем да ћемо успјети у нашим намјерама, а то је да израстемо у добре људе, а потом у врсне рукометаше.
Колико ти је помогао рад са тренером Таврићем….
Рад са тренером Дарком Таврићем донио је много тога доброг, тешко је и можда немогуће описати у неколико реченица.Тај покретачки темпо почиње од самог тренера у чему се Дарко труди и успјева у томе. Такву позитивност преноси на нас играче. Говорећи о мом индивидуалном напретку велику улогу, сасвим сигурно, има тренер Дарко Таврић.
Ко може, по теби, још до репрезентације Србије или БиХ?
Што се тиче одласка у репрезентацију било у БиХ, Србије или било које репрезентације, може свако ко упорно ради, жели то и има љубави.Резултати неће изостати, а са тим добрим резултатима у РК Леотар, заиста их имам много, јер је Требиње град који је изњедрио много добрих спортиста и репрезентативаца.
Која је твоја идеја водиља кроз каријеру. Шта те је то вукло да идеш даље?
Као што сам већ рекао, најприје у свему па и у спорту, конкретно у рукомету, јесте љубав.Веома је важна подршка породице, коју сам ја у потпуности имао и имам, а од којих ми је била посебно важна подршка мога оца и стрица.
Када смо договарали овај разговор рече нам да ћеш заједно са породицом кречити кућу. Не бјежиш од послова у кући ?
Да да.. истина је. Да будем искрен, трудим се да помогнем родитељима колико могу.Није то нека посебна помоћ ,али јесте надам се корисна.
Мој покојни деда Славко је заиста био угледан домаћин и професор Техничке школе у Требињу и имао је велико домаћинство, затим је то наставио да одржава мој отац, а надам се да ћемо моја браћа, сестре и ја наставити ту традицију.
