Браво, Војводино!
Понекад тишина са трибина говори више него навијачке пјесме. Понекад једна одлука вриједи више него све титуле. Понекад клуб постане више од екипе — постане глас свих нас. Ти си то, Војводино, постала. Глас савјести. Глас части. Глас Србије. Глас Републике Српске и мученичке Херцеговине.
Ове недеље ниси само одбацила један уговор. Ти си одбацила срамоту. Одбацила си равнодушност. Одбацила си заборав.
У времену кад се многи приклањају због профита, ти си се усправила због истине.
У времену кад је ћутање сигурније, ти си изабрала да проговориш.
Јер није свеједно.
Није свеједно коме се радујеш, коју музику славиш, које симболе прихваташ.
Није свеједно када неко стоји међу пјесмама у којима се слави „Олуја“, док још ехо плача из Крајине није утихнуо.
Није свеједно кад се уздижу заставе под којима су у Јасеновцу убијани нерођени, бацани у јаме без опијела, без имена, без камена.
Није свеједно — јер ми памтимо.
Памти Херцеговина. Она, која је гледала како камене гудуре плачу.
Она, којој су јаме проговориле тишином.
Она, у којој су српска села горјела, а дјеца нестала без трага.
Она, која се није предала ни онда кад је сва свјетлост била угушена крвљу.
И данас, Херцеговина памти. И види. И осјећа.
И у твојој одлуци, Војводино, види зрачак правде. Видјела је кичму. Видјела је душу.
И захвалила ти је.
Као што ти данас захваљује и Република Српска — дијете страдања, дијете обнове, дијете вјере.
Она што је рођена у ватри, одбрањена сузама, сазидана костима.
Она што дише са својом мајком — Србијом. И кад се Србија исправи, исправи се и Српска.
И кад Војводина устане, устане свака јама, свака успомена, свака мајка што синове тражи по сјећањима.
Зато, Војводино, хвала ти што си устала. Што си рекла: не!
Што си рекла: никада више!
Што си показала да није све за продати. Да није све за пребољети. Да постоје ствари светије од резултата.
Ти ниси изабрала мржњу. Изабрала си поштовање.
Ниси позвала на линч. Позвала си на памћење.
Ниси хтјела сукоб. Хтјела си мир — али не по цијену понижења.
Подсјетила си нас да дрес није комад платна — већ завјет.
Да клуб није само спортска породица — већ бастион памћења.
Да Србија није само држава — већ завјет предака.
Филип Ивић је изабрао гдје ће бити.
Али ти, Војводино, изабрала си гдје ћемо ми бити — уз тебе!
Једног дана, кад нас питате:
— Ко је био Томпсон?
— Пјевач зла.
— А ко је била Војводина?
— Клуб који није пристао да му се име чује у тој пјесми. Клуб који није заборавио гдје су му гробови. Клуб који није заборавио ни Јасеновац, ни Пребиловце, ни Паг, ни Глинy.
Зато данас сви ми, који осјећамо било овог народа, стојимо уз тебе.
Са сузом поноса у оку, и руком на срцу.
Као браћа. Као народ. Као историја што се не да згазити.
Ово је више од спорта. Ово је више од клуба.
Ово је Србија.
Са Херцеговином у срцу.
Са Републиком Српском у души.
Са памћењем у костима.
Са истином на уснама.
Зато, Војводино,
Браво. И хвала.
За Нови Сад. За Војводину. За Србију. За Републику Српску. За Херцеговину. За памћење. За истину. За нашу дјецу.
