У мају 2012. године током Сајма спорта у Монте Карлу интервјуисао сам Викторију Раву.
„То је као кад бих ја интервјуисао Месија“, објаснио ми је колега са одбојкашке рубрике.
Организатори су обезбедили преводиоца са француског, али није зарадила дневницу. Са једном од најбољих одбојкашица свих врема веома добро сам се разумео и без преводиоца. Она на свом матерњем грзијском, ја на српском, савршено смо се разумели без посредника.
Како то обично бива после дуге приче почне „контра-интервју“. Рава је мене упутила:
„Како је могуће да тако мала земља каква је Србија има толико добрих спортиста? Ви сте феномен. Разумела бих да сте добри у једном или два спорта, али ви сте одлични и кошарци, фудбалу, одбојци, рукомету, ватерполу, тенису… Како успевате да у тако малој земљи направите толико добрих спортиста? Кад год ми неко каже да се појавила талентована девојчица, први питам да ли је из Србије и обично ми кажу да јесте. Шта радите кад имате толико талентоване деце?“
