Знаш како је — не кренеш ти у виноград због лозе, него због себе. Тако сам се и ја затекао у Царским виноградима у Ушћу, надомак Требиње, на дан кад се, у славу Светог Трифуна, обиљежава почетак нове виноградарске године. Онај дан кад зима још држи терен, али већ негдје иза брда мирише прољеће.
У винарији Подруми Вукоје све изгледа некако без журбе — као добра прича која зна да ће потрајати. Неколико људи, редови лозе, понеки осмијех и онај звук маказа који пуцне кратко, готово стидљиво. Помислиш како је то најједноставнија могућа церемонија: одсјечеш грану, а заправо позовеш живот да се врати.
Радован Вукоје прича о резидби — како од ње зависи родност, квалитет, цијела година. Слушам га и климам главом, а мислим о неким другим стварима: како би и ми требало понекад да орежемо своје бриге, да оставимо само оно што ће нам дати плод. Каже година је добро почела, а ако киша падне на Светог Трифуна — биће бербе. Не питаш како зна. То су ствари које се науче уз лозу, не у школама.
Спомене да су вина са овог мјеста стигла до Енглеска и Сједињене Америчке Државе. Лијепо је то чути, али мени је важније што овдје, међу редовима, вино још има лице — лице људи који га праве и камена који га храни. Жилавка, кажу, носи овај крај у себи. Вјерујем — јер има нешто тврдоглаво и поносно у њеном укусу, као у разговорима који се воде уз споро точење.
Кад је молитву изговорио свештеник Велимир Ковач, помислио сам како је добро кад човјек има разлог да застане и ћути. Није то било велико ни свечано — више као кад у кафани на тренутак утихну чаше, па схватиш да је живот баш ту, између два гутљаја.
И враћао сам се касније, низ пут, са оним миром који понесеш кад не журиш нигдје. Размишљао сам како ће лоза сад чекати — прољеће, сунце, кишу — а на јесен ће све то постати вино. И некако ми се учинило да је то најтачнија лекција коју данас можеш добити: да се добре ствари не праве на брзину, и да је понекад довољно само бити ту, међу редовима, са чашом у руци и мислима које никуд не журе.
