Писмо које нас је гануло до суза….. Хвала Мајо !!!

07.06.2021. - Остало

Кад се тако идеје роде, и сви их заједнички реализујемо, резултат мора да дође….

Од свих до сада побројаних,  до ватрогасне јединице Требиње која је посљедња у низу пријатеља турнира несебично помогла и њихов старјешина Здравко Кашиковић а несвјесно заборависмо Требињеспорт и освједоченог пријатеља спорта Милана Јанковића, до дјечака и дјевојчица који су до касно синоћ очистили трибине и терен, написали смо изгледа лијепу причу.

Издвојићу данас Поличане на челу са Јованом Ковачином и његовом екипом…

МВП БиХ кошаркашке лиге Стефан Мијовић није пропустио ниједну утакмицу… Да се зна….

Потрајало би када би све набрајали и зато нећемо више набрајати ….

А реакције су позитивне, од свих учесника, до посјетилаца, гостију и свих….

Не замјерите, али бих ипак издвојио три, мени посебно драге…

Сједали су у дну трибина и пажљиво гледали турнир.

Један је био један од утемељивача требињске кошарке  чика Раде Алексић.

Друга је била наша драга Неда Гудељ која је тренирала многе шампионе у пливању и кошарци. Знамо да је пут за Београд одгодила због нас, због дјеце и због турнира и хвала јој на томе.

„Рато, ово је предивна идеја и молим вас да наставите“, рекоше ми.

Треће, мени посебно драг је маил који смо добили од наше драге Требињке Маје Тодић, дјевојачки Вукомановић.

Она је сада новинар на најозбиљнијој спортској телевизији Спортклубу…

Како би озбиљне медијске куће написале… Писмо интегрално преносимо…

„Роде се тако неки људи којима би други кројили животе по своме, а не знају да они нису као ми, да су они рођени већ скројеног живота. Роде се неки људи срца ко планина и осмијеха шармерског, па их сви гледају к’о да су њихови. То су они људи које сви знају, а нико их не познаје. Који обиљеже неко мјесто и вријеме док су међу нама, али не нестану кад оду. Него још јаче живе у свима нама. Не знам, можда је тако и у неким другим градовима… Заправо, сигурна сам да јесте. Али, ово није прича о неким другим градовима. Или о неким другим људима. Ово је прича о Требињу и једном наставнику физичког у том Требињу. Прича о човјеку који је имао љубави за све. Човјеку коме су љубав сви и узвраћали. А који је увијек био сам. Ако није био са дјецом. А, срећом, најчешће је био са дјецом. Он је свој живот њима намијенио, дао и завјештао. Ово је прича о Драгану Зеленовићу, о турниру који је њему у част и за незаборав одигран у Требињу у недјељу. Зелени мени, као и већини вас, није био наставник. Ја сам у школу ишла у Горици. Али, имала сам ту част да га зовем мојим јер смо фамилија. А чини ми се да није ништа више био мој него било ког другог дјетета и човјека у нашем граду. Мало ко од нас никад није неким „послом“ стигао до сале и терена иза Треће основне. И тамо затекао Зеленог. И кад школа ради и кад не ради. Он је увијек био на послу ако је на терену било дјеце. Да посавјетује, да се нашали, да припази на све, да загрли и, онако, из љубави, опали „чвоку“. И да нам свима, иако нико од нас то у тим моментима није тако доживљавао, украде дио срца заувјек. Да нас све, непримјетно, научи шта је најважније. И баш је тај заувијек украдени дио срца заиграо јаче, та научена лекција је показала пут и зато и тако је и рођен турнир Зеленом за незаборав.

Турнир на коме су за лоптом трчали неки клинци који нису имали нашу срећу да га упознају.

Али, они су клинци.

Они још имају оно „шесто чуло“ којим непогријешиво препознају и из приче шта је добро. Гледао је сигурна сам.

Чује он и сад кад „његовим“ тереном одјекну лопта и дјечји смијех.

И сваком је од вас јуче тамо, а да ни осјетили нисте, опалио по „чвоку“.

Тако пише наша драга Маја…

А ми о турниру ове године више нећемо…

Али хоћемо наредне године.

Још јаче и снажније….

За нашу дјецу….

За „Зеленог“…

Коментари
Издвајамо