Мркоњић Град – “Америка, Америка, земља велика, али метар мога села Америка цела”, стихови су популарне пјесме легендарног Мирослава Илића, а управо њима се може најкраће описати оно што двојица понајбољих ватерполиста које је Србија икада имала осјећају према свом родном мјесту.
Браћа Гојко и Душко Пијетловић рођени су у Новом Саду, а поријекло воде из села Пецка код Мркоњић Града, одакле им је отац Јово 1977. отишао пут равне Војводине и ту се настанио. Њих двојица увијек се радо враћају у своје село, које често спомињу и о којем са великим поносом причају. Прво слободно љето послије 20 година браћа су искористила да неколико дана проведу у мјесту својих предака, гдје их је посјетила екипа “Гласа Српске”.
– Одрасли смо овде и док рат није почео, редовно смо долазили на месец-два током летњег распуста. Нама је овде пријатно и тешко да постоји неко место где има оволико “дивљине” и нетакнуте природе. Одговара нам да се одмарамо, пунимо батерије, а малтене нема ни пријема сигнала мобилног телефона, тако да немамо никаквих обавеза осим да се дружимо, причамо и да се деца играју колико год хоће – започео је причу Душко.
Док се мноштво српских спортиста хвали фотографијама са атрактивних туристичких дестинација попут Сејшела, Малдива, Анталије, грчких острва, Ибице…, њих двојица имају своје разлоге што су у Пецкој.
– Овде је јефтиније од Ибице – насмијао је Гојко све присутне, а онда наставио у озбиљнијем тону.
– Људима у нашим годинама који имају децу и воле мир ово је боља варијанта јер се овај мир не може купити. Увек се може отићи на неку планину или брдо да се мало изолујеш, али као што Душко каже, Златибор и слична места су комерцијализована, а овде смо потпуно мирни. Мирно спавамо, деца се играју, што нам је сасвим довољно – додао је Гојко.
Обојица су ожењени Београђанкама, Душко Марином, Гојко Ивом и имају по двоје дјеце.
– Њима се свиђа и моја жена форсира да остане што дуже, поготово због деце. Њима двема, које су рођене у Београду, ово је туристичка дестинација као одлазак на море. Моја супруга обожава да долази и једва чека кад ћемо кренути. Сада су ме форсирали да кренемо, а када смо стигли, форсирају ме да останемо дуже него што сам планирао – казао је Душко.
На то се надовезао и Гојко.
– За децу и за нас овде има много тога да се обиђе и види. Извор Сане, Балкана, Јањски отоци… само су нека од места која обилазимо када дођемо. Ту ручамо, причамо, зезамо се…, деца се играју и за 50 одсто здравија се врате у Београд него што дођу. Супруге такође уживају и немају никакву обавезу, само што понекад морају нешто да скувају или оперу веш, али раде то и у Београду, тако да им није тешко (смијех), остало је само седење, чување деце, што је наш душевни мир – надовезао се Гојко.
Признали су да нису превише вјешти у обављању физичких послова, који падају на оца Јову.
– Срећа наша па су родитељи ту често и ово отимају од дивљине, косе, купе сено и одржавају уређеним. Тата проведе цело лето па у суштини долазимо код њега јер од ближе фамилије мало кога имамо овде, пошто су сви отишли, мада имамо доста блиских пријатеља. Значи нам да буде сређено када дођемо јер у супротном случају било би веома тешко, пошто би ово све зарасло док ми стигнемо. Искрено, не знам како да узмем косу у руке, а камоли да косим. Прошле године смо се Гојко и ја потрудили да помогнемо тати, али слаби смо у томе и нисмо толико стручни. Да има неки базен да пливамо, то можемо, али да косимо, то баш тешко, мада… има времена за научити – мало кроз шалу мало кроз збиљу рекао је Душко.
