Милица Ијачић:Достигнути циљ брише све тешкоће

Аутор: Миа Мијановић
02.08.2021. - Остало

Јаком вољом и упорношћу све се може постићи . Живот нас често изненади,понекад су та изненађења лијепа, а нажалост има и оних која нас ударе тамо гдје највише боли. У таквим ситуацијама ,никада не треба клонути духом, већ се још јаче борити и надати, јер послије сваке кише,на крају изађе сунце. Најјачи и најхрабрији увијек опстају .Прави примјер борца је наша суграђанка ,Милица Ијачић , дјевојка која се ,без обзира на околности које су је задесиле,борила и побиједила,и тако узела живот у своје руке. Она је данас веома успјешна млада особа, спортиста, студент,чланица бројних удружења и борац за права особа са инвалидитетом . Њена прича јесте потресна, али треба да буде наук свим младим људима да треба да остваре своје снове, без обзира на предрасуде.За херцегспорт Милица је причала о својим спортским искуствима  до сада и шта, у ствари, за њу спорт представља.

-Милице,многи су чули за тебе и твоју причу,твој пут био је тежак и испуњен препрекама,али ти си све те препреке успјела да заобиђеш и изађеш као побједница. Шта у ствари,за тебе,значи побједа?

Да, препрека је заиста много било, али да није њих, не би било изазова са којим бих се суочавала. Пред мене је живот постављао задатке, а моје је било само да их ријешим што сам и радила.Било је момената у којима сам падала, али сам имала људе око себе, пријатеље који су ме дизали или ми дали подстрек да устанем сама. Ријеч побједа … не знам како бих је дефинисала. Некада је то срећа, некада истрајност, некада достигнут циљ.

 -Шта за тебе представља спорт? Како си схватила да је кајак спорт којим желиш да се бавиш?

Одувијек сам се жељела бавити неким спортом прије свега ради очувања тијела, а касније и духа. За мене сада спорт значи просто живот. Тренинзи ми дођу као чаробни еликсир који одагна све негативно што се можда деси у току дана, а све позитивно додатно нагласи и појача. Кајакаши су ме одувијек фасцинирали. Гледајући их како уживају на Требишњици жељела сам и ја бити дио њиховог тима.Одлучила сам се покушати веслати прије двије године. Од тада па до данас ријетки су тренинзи које сам прескочила. Вода даје огромну слободу, и некако наша Требишњица тражи да се сродиш са њом.

-Прије пар мјесеци била си једини учесник Свјетског купа у кајаку и паракајаку у Сегедину у Мађарској испред селекције БиХ и Кајак-кану и рафтинг клуба „Требишњица“ из Требиња, који је био квалификациони турнир за Олимпијске игре у Токију у Јапану.Каква су твоја искуства са тог такмичења?

На то такмичење отишли смо да учимо од других такмичара .Паракајак као дисциплина веслања није развијен на нашим просторима, и заиста је тешко доћи до било каквих информација везаних за тај спорт. Сегедин је био прилика да научим много, што сам и искористила. Оно што је заиста важно јесте то да ме је то такмичење додатно мотивисало, да још јаче кренем да тренирам. Нисам направила резултат у Сегедину који ће ме истакнути на љествици тог спорта, али сам тамо побједила тадашње своје могућности, извеславши трку без опреме за веслање коју је имала моја конкуренција, те са кајаком који је за 3 цм шири од кајака свих осталих дјевојака. Тамо сам увидјела грешке које правим, те и шта ми је све потребно да бих напредовала. За сада најважније је да направим сједиште који ће ме чврсто везати за кајак, те ми дозволити да поред сирове снаге за покретање кајака користим и технике веслања. Морам нагласити да ништа од овог не бих могла да немам и сјајног тренера Вулета Пантовића који се баш пожртвовано посветио мени.Сада учимо заједно све о паракајаку и тражимо начин да свакодневно пређемо по неку границу мојих могућности….

-Шта за крај имаш да поручиш младим спортистима,а и осталим младим људима који се суочавају са препрекама на путу остварења својих снова?

Свима могу да поручим да не одустају од својих снова и да буду најбоља верзија себе чиме год да се бавили. Некада су путеви тешки, али докучени циљ сву ту тешкоћу некако избрише и учини малом.

Коментари
Издвајамо