Маги – требињски дечак из воде

09.04.2021. - Остало

Он има осмјех којим разоружава.

И храброст која је нас клинце, некакако и његову генерацију остављала без даха.

Та храброст је била, тих осамдесетих година,  најкраћи пут и до дјевојачких срца. Не као данас…

Тада се цијенила храброст, онај чисти дјечачки урбани мангуплук…. А он је то имао.

Требињски дјечак из воде.

Желимир Попов. Маги.

Док смо, током љета, на обали сједили и сјећали се неких безбрижних дана (он би увијек помињао Азаро а ја Магнум, али то толико није ни важно) неминовно смо се дотакли ријеке. А она, Требишњица, лијено се вукла пред нама. Као мачка у оној мостарској причи.

Бацио је каменчић у ријеку, а они кругови су почели да се шире и бивају све већи.

„Ја, рато, тешко могу без Требишњице. Свуда сам био, на ратишту, Новом саду, Подгорици… свуда, али ево овдје бих, баш овако“, чучну и мало руком бућну по води па се онда освјежи, „пуни батерије“.

Хтједох да га питам сјећа ли се, како сам био љут на њега када се, моја тадашња симпатија окренула према њему и гледала, широм отворених очију како је извео готово идеалну ласту.

Тада смо раскинули а Маги је и даље летио и пловио.

Овако…

п.с. слике су из давних осамдесетих…. па ако су мутне крив је фотоапарат

„Из Горице сам се преселио у Полице таамо негдје 1980. године. Са Арсланагић моста сам први пут скочио у Требишњицу са 10 година заједно са својим покојним комшијом Миланом Ћуком. Првих пар пута на ноге и затим на главу, па смо онда прешли на овај градски мост.У Требињу нема много мјеста за скакање, када би било безбједно скакати са Арсланагић моста то би били прелијепи скокови,међутим тамо је плитка вода па ипак није безбједно. И ово ћу ти признати, изузетно је мала граница између храбрости и лудости. Код неких те границе и нема, са Каменог моста сам скочио више од хиљаду пута сигурно.Ја сам заиста деведесетих година био спреман да одем на Стари мост у Мостару и скачем са њега, али онда је наступио рат. За мене,ко год да је скочио са тога мјеста, је велики мајстор.То је све велика храброст и лудост, али најприје велика љубав“, рече уз оно његово симпатично  „е“, на крају сваке мисли.

Пришао сам му да се бојим скочити на главу, на ноге можда би и пристао али … И то се бојим.

Гледао ме је са осмјехом и кратко рекао оно о граници између храбрости и лудости. „Има разних храбрости“, рече а онда је додао и једну сјајну реченицу „ја мислим да се храброст налази на мјестима гдје је никада нико не би очекивао. На потпуно нечекиваним мјестима. Можда је моја храброст на мосту. Немам појма“, рече и онда, можда и сам за себе рече и поново урони у прошлост.

„Од свих требињских скакача, највећи утисак на мене је оставио Златко Кајић Карло. Ја сам њега гледао много пута и учио од њега теорију и праксу скока. А било је још доста велемајстора скока. Ту су били Сејо „Марон“, „Пита“ је лијепо скакао а тек Мићо Андрић и много других. Мића Ајвазовски и Горан Рокољ и још многи из моје генерацији. Од ових нови ту су браћа Гудељ, Рашо Пујић, Миленковић, Сашо Влатковић који припадају млађој генерацији  и још доста њих које сам заборавио. Заборавићу неке… Ево види оне клинце“, окрену се и показа руком.

„Ето видиш, и данас скачу“.

Пошто у свакој причи треба да буде и мало горчине, ево и ње. Маги је био запослен прије рата, радио пар година у фабрици,отишао на ратиште и послије рата у Нови Сад,затим у Требиње, одселио у Подгорицу, поново у Требиње,гдје није било посла.Пријавио се за посао у Дубровнику, на мјесту спасиоца.На бироу је као и  супруга. „Не треба ми никаква помоћ али стварно би ми добро дошло да нађем неки посао и живим нормално као и други људи“, истиче Маги.

 

За крај нам исприча још једну анегдоту.

„За вријеме ратне 1994 године, скакали смо са моста Иво Андрић. Ја сам скочио на стомак јер сам то много волио и остао на површини воде. Потом ме је „Данац“ Комненовић замолио да скоч им још једном.Приликом тог скока сам тако јако ударио о површину воде да ми се мало завртјело у глави и ни сам знао гдје сам.Када сам изашао из воде,сагињао сам се у страну и када су ме питали шта ми је са оком,тада сам притиснуо руком испод ока и из њега је изашао мали млаз воде.Сутрадан,испод ока је изашла огромна шљива,и то значи да, иако сам имао доста искуства, имао сам ту блажу повреду, и то треба да буде наук свима да приликом скокова морају бити изузетно опрезни“, исприча нам за крај.

И онда мислите да је наслов ове приче сличајан.

Није.

Милан младеновић је тих деведесетих година пјева:

Вода пада у твоје очи боје меда
ја сам дечак из воде

имам траг под левом мишком
на твоје усне боје меса
спустицу кап своје воде
пустићу глас из грла
ај, ај, ај, ај…

Маги – требињски увијек млади, дјечак из воде.

Коментари
Издвајамо