„Било је то у години када се сумину љето и јесен. Или боље да ти кажем када врелина није онолика као за Илиндан, а није ни јесење. Мирише све, а народ се скупио као да је нечија свадба“, овим ријечима почиње нам, једна поштена Билећка старина причу о несвакидашњој а незавршеној шаховској симултанци у Билећи.Крајем августа , па до половине септембра, те давне 1983. године Никшић је био домаћин великог, кажу те године и најјачег свјетског шаховског турнира.Шаховски зналци итекако добро познају велика свјетска шаховска имена која су показала своје знање и умјеће. „Било је ту и свјетских првака, Спаски и Таљ, па онда Мађар Портиш, Ларсен, Тиман, петросјан… легендарни Глигорић, Љубојевић, „Боњо“ Ивановић. Говорили су да је недостајао само Карпов, ваљда се нешто око пара нису могли договорити. А био је један, најмлађи, говорили су да његово вријеме тек долази. Гари Каспаров“, прича нам овај наш пријатељ.
На турниру су били и дани паузе, када су велемајстори одлазили у оближње градове и играли, тада популарне симултанке. Таљ је играо у Никшићу, мађар сакс у Требињу а једног поподнева у пратњи легендарног Димитрија Бјелице дође Гари Каспаров.„Овај Гароња да буде светски шампион. Ама дену види га. Ко да је чергаш“ помислио сам у себи док сам гледао како се приближава љетњој башти Хотела Требишњица“, наставља нам бесједу наш пријатељ.Тог предвечерја много народа се окупило да види симултанку и како игра Гари Каспаров. Било је ту и добацивања, сугестија, нервозе, смијеха… свега што је пратило један шаховски меч на тридесетак табли.
Каспаров, коме толика гужва и бука нису били по вољи, је ишао од табле до табле, кратко размислио, повукао потез и прешао код другог шахисте. Понекад би направио кратку паузу и настављао са симултанком. Противници су се полако почели осипати, предавали партије и пружали руку Каспарову, а они квалитетнији остајали. А онда….
„У једном тренутку дошао је до табле билећког шахисте Незира Ђапа. Са чуђењем погледао таблу, па Незира. Па онда опет таблу, кратко у публику и оборио шаховску таблу и фигуре. Демонстративно је напустио и симултанку и Билећу. Неко му је у гужви, са табле мазнуо бијелог топа, мислећи да Каспаров неће примјетити“, са осмјехом нам говори овај наш пријатељ.Причали су послије, као у пјесми Ђолета Балашевића да је „шпил био стар“, односно да су се Билећани хтјели нашалити, да је топ „случајно“ пао, да све то није истина… тек…
Остаде забиљежено да су Гарија Каспарове те 1983. године једини побиједили Борис Спаски и Незир Ђапо.Постао је, коју годину касније, Каспаров и свјетски првак када је побиједио Карпова 13:11 у Концертној Сали Чајковски у Москви.
Тих дана остало је забиљежено и да су билећке чифтелије причале: „Лако му је добити Карпова. Нек добије Незира ако умије“, причали би и смијали се.
Можда они исти што су склонили топа са шаховске табле у мечу Каспаров Ђапо, тог љетњег предвечерја на тераси хотела Требишњица.
