Финале против Мађарске није било само борба за злато – било је то вече карактера, чврстине и шампионског срца.
Србија је играла мирно, зрело, сигурно. Од првог пливања видјело се да „делфини“ знају шта желе. Чврста одбрана, стрпљив напад и голманске бравуре ломиле су отпор ривала, а сваки наредни минут доносио је корак ближе европском трону.
На голу – Милан Глушац.
Млади чувар мреже, поријеклом из Доњих Црквица код Гацка, бранио је као да иза себе има деценију великих финала. Зицер за зицером, шутеви са дистанце, петерци – све је завршавало у његовим рукама. Био је стуб одбране и један од хероја злата.
У базену је дириговао и капитен Никола Јакшић, уз брата Петра – снажни, борбени, непоколебљиви у сваком дуелу. Њихов отац Радован рођен је у херцеговачким Коритима, селу које носи тешко историјско сјећање страдања у Корићкој јами 1941. године. Из тог камена и тог поноса израсла је породица из које су синови понијели упорност и инат – особине без којих нема шампиона.
А нису били једини.
Боје Србије бранили су и искусни Милош Ћук, као и Немaња Вицо – обојица херцеговачких коријена. Њихова снага у дуелима, мирноћа у нападу и рутина у пресудним тренуцима донијели су екипи стабилност кад је било најпотребније.
И када се све сабере – голови, блокови, одбране, пливање без предаха – постаје јасно да ово није била случајна побједа.
Ово је тим састављен
од момака који знају шта значи борба.
Од играча који носе у себи и спорт и коријен.
Зато је ово злато више од медаље, то је прича о шампионима који су поникли из камена – и у базену постали челик.
