Најбоље приче, кажу, догоде се случајно.
Тако сам и ја, шетајући уз ивицу атлетске стазе, затекао поглед на дјевојчицу разиграну као прољетни вјетар. Њена коса, расута по рамену, блистала је на сунцу, а осмијех — онај који не тражи разлог, јер је сам себи довољан.
Звала се Софија Гркавац.
Име које се у Требињу изговара с топлином, готово шапатом поноса.
А њено име, Софија, значи — она која је мудра, особа проницљива, она што разумије и осјећа више него што говори.
И као да је судбина још при рођењу у то име увезла све оно што ће касније показати — бистрину, благост, и ону тишину у којој се рађа снага.
Јер како другачије описати дијете које у себи носи свемир дарова?
Не на једном, ни на два, ни на три — већ на четири поља Софија сија као зрно свјетлости које се не да угасити.
У школи је међу најбољима.
У учионици Основне школе „Јован Јовановић Змај“ увијек спремна да пита, да научи, да разумије. У њеним очима знатижеља плеше као пламичак, а у рукопису се види уредност оних који поштују и знање и труд.
Али чим се спусти оловка, почиње друга прича.
На атлетској стази Софија лети.
Вјетар јој је сапутник, а сваки корак мали тријумф воље над умором.
У базену, вода јој се покорава — као да препознаје чистоћу њеног духа.
Са сваког такмичења враћа се са медаљом, али оно што блиста више од метала око врата — јесте оно неухватљиво: њена благост, осмијех, мир којим гледа свијет.
А када се свјетла стадиона и рефлектори базена угасе, Софија облачи народну ношњу.
У том тренутку, све њене побједе добију нову димензију.
Јер тада заигра фолклор.
Заигра тако да би и камен, да може, запјевао.
Сваки корак носи мелодију прошлости, свака пјесма одјеке топлих домаћих вечери, свака рука у покрету — дио породичног насљеђа.
Ту, у игри, Софија није само дјевојчица — она је мост између времена.
Од мајке Милице, дугогодишње чланице Градског културно-умјетничког друштва „Алат“, наслиједила је ону невидљиву нит што повезује душу с пјесмом, дијете с огњиштем, Требиње с његовим коријенима.
И док медаље тихо свјетлуцају на полици, а свеске чекају нову петицу, Софија зна — праве побједе нису само на постољима.
Оне су у срцу које воли, у руци која грли, у кораку који плеше без задршке.
Јер није свака дјевојчица попут Софије Гркавац.
Неке трче, неке пливају, неке пјевају — али само ријетке све то чине с оном искром у очима, искром која грије и кад дан зађе.
На крају, кад сам је упитао шта највише воли — стидљиво је слегла раменима и рекла:
„Све то сам ја… и школа, и трчање, и вода, и игра. Кад волим – ја волим свим срцем.“
И тад сам схватио — име Софија није случајно.
Јер у тој дјевојчици заиста станује мудрост, топлина и свјетлост која нас подсјећа да љепота свијета понекад носи кикице и трчи боса низ стазу живота.
