Када је Одбојкашки клуб Љубиње те суботе, 27. новембра, у спектакуларном финалу Купа Републике Српске, након драме од пет сетова, савладао ОК Темпо резултатом 3:2, уз посљедњи поен за памћење – 15:13, мало ко је могао и да наслути да ће неколико мјесеци касније љубињски клуб завршити на самом дну табеле и преселити се у Прву лигу Републике Српске.
Те вечери у Љубињу све је личило на спортску бајку. Пуне трибине, атмосфера каква се ријетко виђа и енергија која је носила играче до једног од највећих успјеха у историји клуба. Куп је био доказ да Љубиње има одбојкашко срце, карактер и публику која живи за свој клуб. Али спорт, посебно у малим срединама, не живи само од емоције.
И управо ту почиње прича о сезони која је, упркос пехару, завршена испадањем.
Реално гледано, Одбојкашки клуб Љубиње је током читаве сезоне водио борбу која је у великој мјери била неравноправна. Тим састављен углавном од средњошколаца и неколицине искуснијих играча није имао ширину ростера, нити финансијску стабилност која је у модерном спорту постала пресудан фактор. Када се игра дуга и исцрпљујућа сезона, ентузијазам и таленат могу донијети појединачне подвиге, али тешко могу изнијети континуитет.
Управо је недостатак ширине био један од кључних проблема. Млади играчи су, уз сав неспорни таленат, морали носити терет који је у озбиљним клубовима резервисан за формиране и искусне одбојкаше. Осцилације су биле неминовне. Једне седмице могли су одиграти меч живота, а већ наредне физички и психолошки пасти. То није недостатак квалитета, него природан процес одрастања спортиста.
Други, можда и највећи проблем, јесте новац. Или прецизније — његов недостатак. У времену када и клубови из мањих средина све више зависе од спонзора, инфраструктуре и озбиљне организације, Љубиње је покушавало опстати ослањајући се прије свега на ентузијазам. А ентузијазам, колико год био снажан, не може замијенити услове за рад, адекватан играчки кадар, медицинску подршку, путовања и стабилност коју спорт захтијева.
Треба бити искрен и рећи да овај резултат није посљедица нерада или недостатка борбе. Напротив. Мало је екипа које су се ове сезоне толико срчано бориле за сваки поен као Љубињци. Али у спорту се често дешава да жеља није довољна када са друге стране стоје клубови са већим буџетима, ширим ростерима и стабилнијим системима.
Оно што посебно забрињава јесте питање будућности. Љубиње годинама производи талентоване играче, али управо у тренутку када би требало да постану носиоци игре — они одлазе. Неко на студије, неко у веће клубове, неко једноставно тражи сигурније услове и спортску перспективу. То је судбина малих средина. Оне стварају, а други преузимају готове играче.
И зато је љубињска прича помало сурова. Чим једна генерација стаса, већ почиње њено осипање. А клуб онда све испочетка — са новом дјецом, новом надом и истим проблемима.
Ипак, у свему томе постоји нешто што резултат не може поништити. Одбојка у Љубињу није само спортски пројекат. Она је дио идентитета мјеста. Зато ће се у Љубињу и даље играти одбојка, без обзира на ранг такмичења. Играће је нови клинци, нове генерације које ће поново сањати куп финала и пуне трибине. Можда ће поново доћи нека нова „бразилска атмосфера“, неко ново велико вече које ће подсјетити зашто овај клуб траје.
Испадање у Прву лигу Републике Српске јесте спортски корак уназад, али не мора бити и крај. Напротив, можда је управо ово тренутак да се љубињска одбојка врати својим темељима — раду са младима, стрпљењу и стварању нове генерације која ће једног дана поново донијети велике резултате.
Јер клубови попут Љубиња не живе од новца. Они живе од људи који их воле. А док је таквих, живјеће и љубињска одбојка.
