Побједом и то на Европском првенству, завршена је дуга и успјешна репрезентативна каријера Гојка Ћука, момка који је рођен у Требињу, а који је пуних 14 година давао све од себе за успјех црногорске одбојкашке репрезентације. На крају је испуњен и његов и сан цјелокупне црногорске спортске јавности, а двије побједе на ЕП 2019. представљале су најљепши опроштајни дар за растанак од репрезентативног дреса. Наступ у Холандији био је историјски, емотиван, а на крају и резултатски успјешнији него што се очекивало, па сјајног средњег блокера у његовој одлуци није поколебало ни то што постоје реалне шансе да Црна Гора ове године други пут узастопно заигра на ЕуроВоллеy-у.
“У репрезентацији сам од самог почетка, од далеке 2007. године. Током свих тих година један од главних циљева био нам је пласман на Европско првенство. Остварењем тог циља, остварила се и једна моја велика жеља – да заиграм на великом такмичењу. Пуних 14 година сам у репрезентацији и одлучио сам да послије пласмана на Европско првенство, одрадим и сами шампионат и да се након њега повучем из репрезентације, да мјесто препустим младим снагама којих у Црној Гори свакако има. У Холандији су ми се сви репрезентативци потписали на дрес, био ми је то најљепши поклон за опроштај”, истиче Гојко Ћук.
Био је то готово идеалан крај репрезентативне каријере…
“На Европском првенству одрадили смо велики посао за некога ко први пут наступа на тако великом такмичењу. Забиљежили смо двије велике побједе, што је значајан успјех. Уз мало среће, чак смо могли да прођемо и у други круг, али и овако је испало одлично. Да сам планирао како да се опростим, не бих могао боље да замислим – побједом на крају учешћа на једном великом такмичењу. Испало је да су се поклопиле звијезде – мој план да се повучем и побједа над Чешком којом је окончана моја репрезентативна каријера.”
А осим Гојка, репрезентативну каријеру у црвеном дресу градио је и његов млађи брат Божидар, иако су обојица рођени у Херцеговини.
“Ја сам рођен у Требињу, брат у Љубињу, али то му дође на исто. Игра судбине довела нас је у Црну Гору. Прво сам ја отишао у Будву, наставио да се бавим одбојком и отворила се могућност да заиграм за Црну Гору. Послије тога за мном је дошао и мој млађи брат, касније се и он прикључио репрезентацији. Била је велика част и привилегија играти за Црну Гору, јер играње за репрезентацију има посебну драж. Било је и добрих и лоших резултата, али играње за клуб и репрезентацију није исто, јер у репрезентацији играш са пријатељима и то са собом носи посебну драж.”
Гојко већ дуже вријеме има привилегију да игра и живи у једном од најљепших европских градова.
“Већ пет година сам у Ници, а укупно седам у Француској. За тих пет година било је и бољих и слабијих резултата, од играња полуфинала до борбе за опстанак. Најжалије ми је што смо имали прилику да уђемо у финале, а мало је недостајало да остваримо тај циљ. Што се тиче мојих игара, презадовољан сам, у посљедње двије године сам најбољи блокер француске лиге. Уз то, Ница је можда један од најљепших градова у Европи, клима је идеална за живот, нарочито сада са женом и малим дјететом. Заиста уживамо, овдје има преко 300 сунчаних дана у години. Посебно у периоду изолације и карантина сунце дође као велико олакшање, а шетња Променадом доноси и добро расположење. Могу само да кажем да ми се спојило лијепо и корисно.”
Први одбојкашки тренинг Гојко је одрадио у Љубињу…
“Одбојком сам почео да се бавим релативно касно, у првом разреду средње школе. Било је то захваљујући тренеру у Одбојкашком клубу Љубиње Милораду Крунићу, који ме је видио и позвао на тренинге. Тако је све кренуло и првенствено због њега почео сам да играм одбојку.”
А првенствено због старијег брата, са тренинзима је почео три године и осам мјесеци млађи Божо…
“Тако то увијек иде, крене старији брат, па се млађи мало угледа на њега и један другог повучемо. Свакако је била велика ствар играти са братом. Прво смо заједно играли у Будви у клубу, а послије и у репрезентацији. То је велико искуство и посебно задовољство. Чак смо у иностранству играли и један против другог, на примјер овдје у Француској кад је Божо играо у Поатјеу. Није нам било необично, чак нам је било и драго, јер смо знали да ћемо се послије утакмице видјети и дружити. И то је било позитивно искуство.”
У каријери је радио са доста тренера, почевши од Милорада Крунића, који је заслужан што се уопште бави одбојком. Не заборавља, међутим ни остале који су пресудно утицали на његов развој.
“Овдје сам гдје сам захваљујући Владимиру Стругару. Долазио је на неку пријатељску утакмицу у Љубиње и повукао ме у ОК Будва. Он ми је одредио правац – пошао сам према Црној Гори. Да сам остао у Љубињу, вјероватно бих кренуо неким другим путем. Не могу а да не поменем Веска Вуковића, који ме је као јуниора прикључио сениорској репрезентацији. Буквално од тада до Европског првенства 2019. био сам у репрезентацији, само сам пропустио пола квалификација за ЕП. Посебно задовољство било ми је радити са таквим именом као што је Италијан Силвано Пранди. Он је тренутно тренер у Шомону, овдје у Француској, а уједно је и селектор Бугарске. Било је ту још пуно врхунских тренера са којима сам радио, али издвојио сам ове, јер бисмо отишли прешироко ако бих све поменуо.”
О плановима по завршетку каријере бар за сада не размишља.
“Још увијек немам неке конкретне планове. Завршио сам Правни факултет у Подгорици, али још не размишљам у којем правцу ће да иде мој живот након завршетка играчке каријере. Као спортиста, волио бих да останем у одбојци, међутим, не знам колико данас може да се живи од одбојке, било као тренер или у некој другој улози. У сваком случају, волио бих да останем везан за одбојку.”
И на крају порука која у себи сажима 14 сјајних година репрезентативне каријере:
“Желим да се захвалим Одбојкашком савезу Црне Горе, имали смо фер и коректну сарадњу, а репрезентацији желим срећу и добре резултате!”
