Када би човјек могао да своје дијете нацрта по нечијем лику, да му бира судбину као што мајстор бира најљепши камен за темељ куће, многи би пожељели да то дијете личи на Ану Гајић.
Да буде успјешно, а скромно.
Да буде шампион, а тихо.
Да осваја пехаре, а да никада не изгуби душу.
Да буде лијепо, а ненаметљиво.
Да корача кроз живот сигурно, без велике буке, као што ријека Требишњица пролази кроз камен — мирно, а снажно.
Да, Ана ми је другарица.
И да, Ана је била вишеструко најбоља одбојкашица Републике Српске, спортисткиња, шампионка, идол многим дјевојчицама које су први пут дотакле лопту са жељом да једног дана буду као она.
Али, све то као да никада није носила изнад главе, већ у срцу. Тихо. Господски. Људски.
Велики људи се, ваљда, по томе и препознају.
Сјећам се дана када сам сазнао за њену тешку повреду, тек петнаестак дана пред вјенчање. И онако, више у шали да сакријем нелагоду, рекао сам јој:
„Није у реду да млада на вјенчању шепа.“
А онда је дошла та субота.
Сунце, бијела хаљина и осмијех који је побјеђивао бол.
Махнула ми је из аутомобила, срећна, онако како само истински срећни људи знају. И ходала је исто као што је ходала кроз читаву каријеру — храбро, сигурно, усправно. Као неко ко тачно зна шта жели и шта носи у себи.
Шампиони понекад не побјеђују зато што их ништа не боли.
Него зато што не дозвољавају болу да их побиједи.
Данас ми је рекла реченицу коју сам већ дуго слутио:
„Готово је. Завршила сам одбојкашку каријеру.“
И вјерујем да су јој се у том тренутку, као какав тихи филм, као флешбек, пред очима одвртјеле године.
Прво пребацивање лопте преко мреже.
Онај сунчани дан код тренера Горана Савића 2003. године.
Први аплаузи. Први пехари. Мирис дворане. Побједе. Сузе. Загрљаји. Путовања. Медаље које временом постану мање важне од људи са којима си их освојио.
Милион слика у неколико секунди.
И онда тишина.
Она тишина која дође када се затвори једно велико поглавље живота.
Тужна, али достојанствена.
Јер неке књиге не завршавају крајем — него преласком у нешто веће.
Ана је затворила једно поглавље.
Али живот јој је широм отворио друго.
И знам да ће и у њему бити иста — добра, племенита, тиха и велика.
Сјећам се и фотографије коју смо направили заједно, Ана, Катарина Поповић и ја. Двије шампионке и један хроничар времена. Насловио сам је:
„Љепотице и звијер.“
Ето… одоше љепотице у спортску пензију.
А звијер још увијек пише.
И никада није срећнија него када може писати о људима који су својим животом заслужили да остану записани.
А Ана Гајић то јесте.
Не само због медаља.
Не само због титула.
Него зато што је остала човјек и онда када је постала шампион.
А то је, у времену у којем живимо, можда и највећа побједа.
Да јој се све жеље остваре.
Да јој живот врати сву доброту коју је несебично давала.
И да, кад год једном прође поред дворане, чује онај познати звук лопте и осјети да неке љубави никада заиста не оду.
Само пређу из руку — у срце.
