Прије неколико дана, из табора Кошаркашког клуба Леотар стигла је вијест која је, иако очекивана, тешко пала свима који дишу у ритму овог града и његових плаво-бијелих дресова. Леотар – понос Требиња, борац с југа, ове сезоне неће закорачити на паркете АБА 2 лиге.
И није у питању мањак воље. Нити недостатак жеље. Нити слабост тима. Напротив – Леотар је имао и има све што треба да се бори. Срце, тим, подршку. Али, како то често бива у спорту, понекад препреке нису противнички центри и брзе контре – већ оно што се не види на семафору: инфраструктура.
„Финансијска конструкција уз помоћ спонзора могла би се заокружити. АБА 2 лига је магнет – доноси видљивост, пријатеље, људе који вјерују у нас“, говори спортски директор Владимир Алексић, мирним, али одлучним тоном.
„Могли смо и тим додатно ојачати. Али пред нама су се отворили проблеми друге природе.“
Набавка потпуно нових конструкција кошева. Терени са искључиво кошаркашким линијама. Клупа за резервне играче. Свлачионице које траже освјежење. И, као шлаг на торти изазова – систем гријања и хлађења који једноставно није могао задовољити строге техничке критеријуме АБА 2 такмичења.
„То је био зид који нисмо могли прескочити. Бар не сада“, каже Алексић.
У Управном одбору клуба није било лако. Емоције, бројеви, понос и одговорност. Па разговор са представницима Града Требиња и јавне установе Требињеспорт. И онда – одлука.
Леотар остаје код куће. Ове године – без АБА 2. Али не и без снова.
Јер овај клуб никада није био прича за једну сезону. Ово је клуб који се гради годинама. Који расте из улице, из школског дворишта, из аплауза на утакмици пионира. Леотар се не јури за пет минута славе – већ тражи коријене дубоко, да би стабло било чврсто.
А дворана – та стара добра требињска хала – тражи више. И тражиће, вјероватно, још неко вријеме. Али из клуба не губе вјеру.
„Убјеђени смо да ћемо у наредном периоду пронаћи рјешења и надокнадити све што недостаје. Дворана мора дисати, мора расти заједно с нама. И хоће“, каже нам Алексић.
У међувремену, град остаје уз Леотар. Јер публика зна – најважније битке не играју се увијек под рефлекторима.
Дворана у којој је стасавао Леотар, гдје су падале прве тројке и први голови, издржала је херојски. Али вријеме је прегазило бетон, инсталације, конструкције и могућности. Сада, кад клубови расту, кад публика тражи мјесто више, а дјеца на сваком ћошку носе дресове, јасно је – ово није више жеља. Ово је потреба.
Требиње је зрело за нову спортску дворану.
Ове сезоне Леотар неће играти АБА 2. Али игра нешто још важније – игру стрпљења, визије и заједништва. И кад једног дана поново изађе на ту велику сцену, знаће да је стигао тамо гдје припада. Не на крилима случаја, него на темељима које је сам изградио.
Јер Леотар није само клуб. Леотар је осјећај. Ритам града. Поглед дјетета кроз обруч.
И то нико не може отказати.
