Човјеку пристиглом са стране, у било који град, никада није лако.
Био он мали или велики.
Руку на срце, рад је увијек био рецепт како превазићи, безразложне критике, ситна подметања, приговоре, „приче иза леђа“… А када на то дођу резултати, онда се све то полако мијења и човек који је дошао са стране, постане скоро па „први грађанин мале вароши“.
Када је избјегао из ратом начете и већ добро „убијене“ Чапљине, претпостављао је да је сидро подигнуто. А кад ће се спустити, тада није могао ни да претпостави.
Док су се у априлу 1992. године, као и вијековима раније Требижат, Брегава и Крупа спајали у Неретву и заједно пловили ка мору, улицама Чапљине су се спајали неки чудни и немилосрдни људи, а Саша је кренуо на дуг пут. Далеко од Чапљине, Пребиловаца које неизмјерно и данас воли, од Херцеговине… путем кошаркашког професионалца. Аутор овог текста безброј пута до сада је рекао да Кошаркашки клуб Леотар задуго неће имати плејмејкера као што је Саша Матеничарски.
Саша са Петром Марићем некадашњим кошаркашем Леотара
И да, наравно, стојим иза сваке написане ријечи.
Па шта кошта нек кошта.
Од те неке, 1996. почело је наше пријатељство које је трајало и надамо се потрајаће. Саша је, тих година, заједно са Пером, Дулетом, Дејом, Шаком, али и другим играчима на паркету Спортске дворане Основне школе Свети Василије Острошки у Горици писао нову историју требињске кошарке.
А онда је поново дигао сидро и пловио кошаркашким далеким пучинама. Скрасио се у Пожеги. Силом (љубавних) прилика. И ту је почео да пише једну лијепу причу. Причу која је ових дана доживјела прву кулминацију. А везана је за Кошаркашки клуб Слога.
„Клуб сам преузео 2017. Тада је био у блокади, пред гашењем са малим бројем дјеце. Сениорска мушка екипа и двије млађе селекције. Мали град,без икакве подршке, више опструкције, али залагањем, љубављу, жељом, инатом нашим херцеговачким, дошли смо ту да сада имамо, сениорску женску и мушку екипу, шест селекција млађих категорија у такмичењу, по три мушке и женске екипе, двије школице кошарке, мушку и женску Из мјесеца у мјесец, године у годину ,уз вољу, залагање, и други су почели да примјећују наш рад и полако нам се прикључују и полако ширимо причу. Један мали град као Пожега исписала је кошаркашку историју и од ове године ће играти против Звезде,партизана,Војводине…… Сви су препознали мој рад, залагање, истрајност, знање стечено играјући за многе клубове. Молим те поздрави све моје Пребиловчане, Чапљинце,Требињце, Херцеговце, Пожежане,Струмицу. Велику захвалности дугујем људима и нашој дјеци у Пожеги и надам се да сам им се макар мало одужио. И за крај, мада никако не посљедње, огромна захвалност мојој жени, дјеци што су трпили овог кошаркашког магарца. Хахахаха…“, написа нам то и оде на пријем код градоначелника Пожеге. Оно сидро је чврсто забодено у питомину Пожеге. Испод Маљена, Овчара и Каблара… И три ријеке, поријечје Ђетиње, Скрапежа и Моравице.
Мислите да је случајно …
Не бих рекао …
Код Саше Матеничарског се ништа случајно не догађа… Рад, ред, енергија, истрајност… рецепт који побјеђује.
И у малом и у великом граду.
