Изузетно виталан, иако увелико гази девету деценију живота, овај професор још увијек је и тренер у ОКК „Леотар“. Тренинге не пропушта и на сваки одлази са полетом и вјечитим спортским духом.
Помислили бисмо да је за толике године промијенио много бицикала, међутим, има два којима је одан. „Пони“ од прије више од 30 година, као и деценију стар женски бицикл из Холандије. Прије неких 40, 50 година у Требињу је био један од ријетких, можда боље рећи усамљен примјер бициклисте. Присјећа се да је било ситуација и да су га људи због тога исмијавали. Није се обазирао већ је бескрајно уживао. Ученици се сјећају и како је бицикл уносио чак и до зборнице у требињској гимназији.Били су неки скептични што свуда идем бициклом и знали су да ми га сакрију. Мени је то било симпатично и нисам се љутио, али сам одлучио, да бицикл не бих стално тражио, и да им не дам да збијају шале са мном, да га носим са собом“, и сад кроз смијех прича професор Шотра.Данас га радује што су се ствари промијениле, па свукуда по Требињу сусреће бициклисте. Оно што недостаје, истиче, су бициклистичке стазе.
„На бициклу сам сваки дан, али незгодно је возити улицама па често „заузмем“ тротоар, сигурније је. На неке даље релације углавном идем до Џивара, Дражин Дола до мале бране кроз Горицу. То ми је рекреација и омиљено превозно средство и кад сам идем угодније ми је бициклом, него да пјешачим. Сродио сам се с њим и дође ми као једна врста одјеће“, каже нам и додаје да иако се као мали озбиљно повриједио падом са бицикла и пропустио екскурзију, за чим и данас жали, ни то није могло да га одвоји од осјећаја слободе када би изнова закотрљао педале.
Као неко ко је волио спорт, још у Мостару се укључио у Друштво за тјелесно васпитање „Партизан“ гдје је тренирао атлетику, гимнастику, бокс, рвање. Та вјечита љубав опредијелила га је и за професорски рад и кошаркашки ангажман који и данас траје.
Од 1966. године, када је почео је да предаје у Средњошколском центру, радио је у свим школама, пред рат је прешао у Гимназију „Јован Дучић“ у којој је остао до пензије. Извео је небројене генерације ђака и на многе од њих данас је, истиче, поносан. Једнако колико и на бројне спортисте, које је тренерским залагањем из малог Требиња послао у свијет.
„Требиње је имало добрих спортиста, а тренирао сам неке који данас имају завидну каријеру. Аца Алексића некадашњег играча „Звезде“ и јуниорског репрезентативца бивше Југославије, који је каријеру наставио у Њемачкој, затим и некадашњег репрезентативца Љубишу Вујовића, али највише успјеха по мени у кошарци је имао Перо Алексић. Одавде је отишао у „Дубровник“ па у „Нови Загреб“, играо послије у Новом Саду у „Напу“, онда у „Железнику“ гдје је био капитен и освојио Куп у Нишу. Завршио је касније ДИФ и у Швајцарској водио њихову кошаркашку репрезентацију. Такође и Милину Мишељић, кошаркашицу „Звезде“. Било је доста те дјеце, поносан сам на све њих, али и на себе што ми никада није било тешко да радим с њима“.
Оно што је занимљиво, овај дугогодишњи кошаркашки тренер, који се махом бавио атлетиком и неким другим спортовима, кошарци се тек озбиљније посветио на факултету и по доласку у Требиње, а изњедрио је велике таленте. И ту испливава све оно што једног педагога чини посебним – посвећеност, жеља, рад и огромна љубав према ономе чиме се бави.
„Волим тренинге и идем са задовољством међу дјецу четири пута седмично. Ништа ми није тешко. С друге стране цијели живот сам у спорту. Почео сам у Стоцу, али много активније у Мостару. У екипи која је освојила прво мјесто у партизанском вишебоју у Нишу био сам најбољи у трчању, 100 м сам истрчао за 11 секунди. Бацао куглу, волио скок у даљ и скок у вис. У Требињу сам се повезао са Радом Алексићем 1977. године и тада сам се потпуно преоријентисао на кошарку“.
Са кошарком је имао и доста успјеха. 1983. године био је првак БиХ са пионирима, а 2002. првак РС. Тренерску каријеру наставио је у женском ОКК „Леотар“ и био пионирски првак у женској конкуренцији БиХ.
„Читав живот сам спортски активан и сад имам једну групу кошаркаша у Омладинском кошаркашком клубу „Леотар“. Тренинге не прескачем и волим да проводим вријеме са младима. Доста се нашалимо, а смијех и шала утичу и на здравље. Та дјеца подмлађују, а онда и бицикл доста возим. Волим друштво, посебно оне који знају да се шале на свој рачун, јер и ја сам један од тих. Као дијете са села кућа нам је вјечито била пуна, много смо се дружили у мојој породици и то сам задржао“.
