Од када је престао рат на овим просторима, појавио се један момак који је, уз част свима, постао синоним Кошаркашког клуба Леотар. Годинама је, уколико се изузму двије краће епизоде, био уз свој клуб и град.
И онда кад је било најљепше а и онда када је било најтеже.
Душко Дуле Марковић је и данас дио Леотара а често га можете видјети како се на клупи, као преедставник клуба, радује побједама и нервира након пораза. Али он из пораза је увијек научио лекцију. И зато је трајао годинама…
Био је војник прве генерације Војске РС.
А како је почела ова љубав. Љубав према спорту, према граду према отаџбини…
„Гледајући свјетско првенство у Мексику 1986.год. и мајсторије легендарног Марадоне, почињем тренирати фудбал и са малим паузама то траје мање од двије године, али увиђам да је љубав за кошарком некако јача и снажнија, да сам физички прерастао фудбал и да та кошаркашка напетост, борбеност, неизвјесност крајњег резултата утакмице и теренска импулсивност просто више одговарају мом темпераменту, карактеру и умијећу, те се уписујем 1988.год. у КК „Леотар“. Заљубљен у постигнути успјех мог узора из тог времена, троструког првака Европе, екипе „Југопластике“, сигуран сам да сам донио добру одлуку. Нижу се тренинзи, стасавам у озбиљног кандидата за доминацију на терену, али озбиљнија посвећеност кошарци бива насилно прекинута избијањем ратних дејстава на подручју наше општине, а убрзо је услиједио и прекид редовне школе“, прича нам Дуле.
Он нам истиче да тај период памти као веома тежак и неизвјестан у сваком погледу, али додаје, у том тренутку избор између жеље да се посвети кошарци у потпуности негдје у току студирања ван Требиња и позива да будем прва генерација ВРС је био више него очигледан и сигуран.
“Као да је јуче било. Првог јуна 1992. приступам убрзаној обуци у касарни „Билећки борци“ , а потом бивам распоређен на одређене линије одбране за које је је био надлежан Херцеговачки корпус. Одзив за служење војног рока је био велики као и за одлазак на ратиште, мада је нажалост било и случајева да су младићи у паничном страху од ратишта напустили град и потражили сигурност у Црној Гори или Србији не хајући за другове који су остали да бране родну груду и њихове домове баш као што бране и своје, а било је све тако неизвјесно и неописиво тешко. Мајке су остајале без синова, породице без домова…Ја сам лично био изузетно поносан што сам био припадник прве генерације ВРС, што сам био ту- на располагању за одбрану нашег града и отаџбине и што сам учествовао у стварању Републике Српске, остварењу сна српског народа“, говори нам Дуле.
Рат га, као многе није миловао. Напротив, тежина задатака у извиђачкој јединици, а касније и изазови на теренима у Босни, на Трескавици, је заправо показала колико су он као личност али његова физичка спремност били пресудни у великој мјери у многим ситуацијама, и у самом преживљавању тог ратног кошмара.
“А, ваљало је и ментално „преживјети“, па се сјећам да смо и на ратишту понекад знали окачити неки круг о букву и шутирати увијеним шалом, капом. Када би добили пар дана слободно да дођемо кући, окупили би смо се и одиграли баскет да одржимо какав-такав континуитет. Тако смо1993.год. чак успјели да одемо и у Зворник на турнир који је био организован од стране КСРС-е. Забиљежили смо запажен резултат, а ја сам са постигнутим бројем поена добио важну улогу у екипи што ми је улило додатну снагу и дало вјетар у леђа да истрајем и да се бавим кошарком када рат престане. Тако је и било. Генерално, код свих момака у екипи је била присутна велика храброст, преданост и велика жеља за радом и успјехом, а таква мотивациона снага је неопходна у спорту да би био остварен и сам циљ“, са осмјехом се присјећа Дуле Марковић.
„Часно сам одужио свој дуг Републици Српској, а по завршетку рата сам марљиво и предано радио посвећујући цијели свој живот кошарци у којој сам вјерујем оставио неки траг. Кошарка ме је одвела и у Швајцарску у којој сам играо и живио једно вријеме. Каријера активног играча је била дуга, скоро па све до моје четрдесете године када је једна повреда кољена зауставила рад на паркету и када сам титулу капитена нашег „Леотара“ препустио млађима, али у кошаркашким водама сам остао до дана данашњег. Љубав према кошарци и Републици Српској је најјача, она се носи у срцу, у венама, у цијелом бићу… Она је светиња!“, говори нам на крају своје исповјести.
Ето, могло се бити и врхунски спортиста али и врхунски човјек.
Дуле и јунаци наших прича из пар претходних дана, као и многи, многи други спортисти ратници, су показали да, како нам један старина рече „образ има највишу цијену“.
