Неке дјевојчице снове записују у дневник.
Миљана Џомбета их је писала — корацима по паркету.
Тихо, без много ријечи, али с погледом који је говорио све: ја сам овдје да радим, да сањам, да не одустанем.
Када је као дијете ушла у салу, била је малена, мршава и тиха — али са лоптом у руци изгледала је као да је пронашла свој свијет. И у том свијету је остала. Не зато што је било лако, већ зато што је знала зашто игра.
Играла је у свом граду. Потом у другим. У Србији. Мађарској. Шпанији. Румунији. Швајцарској. Сваки пут одлазила сама, али никад празна. Носила је гласове породице, осмјехе саиграчица, и онај тихи, унутрашњи глас који је шаптао: иди даље, још само један корак, још једна сезона, још једна утакмица. Носила је дрес репрезентације. Није га носила као терет, већ као заставу.
Прошла све омладинске категорије БиХ, изгарала и кад је било публике, и кад није било никога. Јер она је знала: свако ко игра због аплауза — неће дуго играти.
А онда, једног дана — тишина.
И један дугачак дах.
И ријечи које су као удахнут вјетар прошле друштвеним мрежама:
„Затварам једно велико поглавље. Кошарка ми је била много више од игре. У њој сам постала ја…“
То није био крај. То је било ослобађање.
У свакој капи зноја што је капнула на паркет, у свакој модрици, у свакој побједи и поразу — живјела је једна Миљана. Њена тишина. Њена воља. Њен отпор. Њена снага.
„Највеће хвала – себи. Јер сам издржала. И јер још увијек стојим усправно.“
И ту је кључ: није важно колико си пута пао. Важно је колико пута си стао испред себе и рекао – ја сам ово бирала. И не кајем се.
Данас, Миљана није више на терену. Али у сваком граду у којем је играла — неко памти. Не број поена. Већ начин на који је гледала тим. Како је ћутала кад би изгубиле. Како је грлила кад би побиједиле.
А у Требињу…
у сали гдје је све почело, сигурно понекад зазуји кош — сам од себе. Као да чека један повратак. Не на утакмицу. Већ на сјећање.
Миљана Џомбета — дјевојчица што је своје снове одабрала у тишини, а остварила на начин на који се само срцем може играти.
И зато:
ово није збогом. Ово је један поклон. И један дуги аплауз.
