Године, јелте, неминовно лете.
Стари се. И то је нормално.
Али, ипак, неке слике не блиједе и никада неће изблиједити.
Била је то, нека 1980. и нека. Кошарка је била у Требињу јако популарна. Отворена сала у Горици, играју момци добру кошарку. Ипак, међу њима су, мени у око упадала тројица. Први је био ненадмашни шутер Дураковић, други стасити центар Кецојевић и трећи Арнаутовић. Тај трећи никад, колико се сјећам, није подбацио…. Други јесу али он, колико се сјећам, није.
Јутрос, у кафеу Спортске дворане, препознах га у друштву са генсеком, како га волимо звати КК Леотар, Драганом Ракићем.
Прича поче тако што рекоше да је Арнаутовић у Леотар провео цијелу каријеру. Рекоше ли оно 11 година ????
Имао сам ту, како би политичари рекли, криви навод.
„Дуле Марковић је, чини ми се дуже био у дресу. Јесте имао двије паузе, али ипак дуже“, морам се залагати за легенду КК Леотар 😊.
Сложили смо се….
Хтједох да додам да би Дућа и данас могао мало „дати руке“, али прећутах 🙂
И тако крене једна друга прича.
Ја, из моје перспективе, рекох да се сјећам тих одличних ПрвоБлигашких утакмица, како су се трибине под ногама тресле, и како су многи фаворити падали.
„Кога се сјећаш од тих екипа“, упита ме Салка, како га од миља зову.
„Многих“, рекох, али ми је Лифам из Старе пазове остао у сјећању.
„Одлично. Е ту ти имам једну одличну анегдоту“, рече Салка и настави.
„Било је то крајем седамдесетих. Гостовали смо у Старој пазови код Лифама. Имали су одличну екипу коју су предводиле легенде југословенске кошарке, Љубодраг Дуци Симоновић и Драгиша Вучинић. Њих двојица, горостаси кошарке, пред крај каријере су играли, а Дуци је био тренер. А ми се разиграли, трчали, скакали, хватали лопте под оба коша погађали. Ма партија из снова. Кад се све завршило, Дуци ће строгим гласом, „Требињци2, ајде сад да се постројите у један ред. А ми, куд ћемо шта ћемо, скупили се један до другог и чекамо шта ће… А он, и Драгиша Вучинић, приђоше сваком од нас појединачно чврсто стиснуше руку и честиташе“, наставља Салка и додаје.
„Ми онако, затечени, захвалисмо се. Еј, јуе смо их гледали како освајају медаље и туле. А данас нам честитају сваком појединачно“, рече то и насмија се.
„Може ли мајсторе фотографија једна“ упитах га …
„Како да не, али поред мојих кошаркаша“, одговори ми….
А на сликама генерације и генерације кошаркаша.
А мени паде на памет она стара.
„Некад је и кошарка имала душу“…..
„Имала па је и било резултата….“, рекох полугласно сам себи.