Постоје растанци који се не мјере само бројем побједа и пораза. Одлазак Драгољуба Видачића са клупе Леотара један је од тих. Формално, то је уобичајена спортска вијест – крај сарадње, захвалност, најавa новог почетка. Али у суштини, то је још један тренутак у континуитету једне приче која се у Требињу већ годинама пише у истом ритму: нада, труд, очекивања и на крају – промјена.
Видачић је у Леотару био више од тренера. Човјек који је знао клуб, град и атмосферу у којој се живи кошарка. Његов однос према раду, играчима и обавезама никада није био упитан. Зато овај растанак носи дозу тишине, а не драме. Јер између клуба и тренера није било сукоба, већ једноставно – сезоне која није испунила оно што се од ње очекивало.
Прошла година је, као и многе прије ње у спорту, донијела своје околности. Повреде у кључним тренуцима, промјене у саставу и тражење правог ритма који се често губио између утакмица. У таквим условима, ни најискуснији тренери не могу увијек да „закључају“ резултат у жељени оквир.
Ипак, у свему томе остаје једна важна чињеница: Леотар и даље живи кошарку. И даље има публику која разумије игру, клуб који постоји у озбиљним условима и континуитет који, иако понекад испрекидан резултатима, ипак постоји.
Можда је управо ту и суштина. Леотар није клуб који тражи спектакл по сваку цијену, али јесте клуб који природно тежи стабилности и кораку више. И свака промјена тренера, па тако и ова, више је дио тог тражења него прекид са прошлошћу.
Драгољуб Видачић одлази са поштовањем. У Требињу је оставио траг човјека који је радио озбиљно, тихо и посвећено, без великих ријечи, али са јасним намјерама. А то је у спорту често највредније што један тренер може да остави иза себе.
Сада остаје да клуб настави да гради оно што је започето – стрпљиво, промишљено и са јасном идејом како да се сваки наредни корак претвори у стабилност, а не само у нови почетак.
Јер кошарка у Требињу увијек има публику. Питање је само када ће та публика поново добити континуитет који прати њену љубав према клубу.
