Александар Ђорђевић је на опште изненађење крајем прошле године прихватио позив кинеске репрезентације и први пут ушао у селекторске ципеле откако је водио Србију на Мундобаскету 2019. Сада га чека ново Светско првенство, покушаће са Кином да избори пласман на Олимпијске игре, а судбина га је спојила са селекцијом којој је само као тренер донео три сребрне медаље и читаву нацију обрадовао небројено пута као играч.
Србија и Кина се налазе у Групи Б, заједно са Јужним Суданом и Порториком, па ће се укрстити са бројним играчима које је као шеф струке српског државног тима предводио шест година. Састаће се Орлови са Кином на старту групне фазе, већ 26. августа, али ће пре тога укрстити копља и у оквиру припрема, када ће Ђорђевић угостити нашу репрезентацију у Шенжену (20. август).
„Велика част да водим репрезентацију Кине против Србије. Биће много емоција која морам да потиснем и будем професионалац„, рекао је Ђорђевић у разговору за Спорт клуб и признао да се осмехнуо када је жреб спојио српску и кинеску селекцију на планетарној смотри.
Како је одлучио да прихвати позив Кине и који су му циљеви?
„Кина је великан. Била ми је велика част да се тамо преселим. Још већи изазов, на спортском плану. Свестан сам да репрезентацији недостаје успеха на међународној сцени и баш то сам себи поставио као циљ. Да имплементирам систем и покушам да усвојим промену у перцепцији игре, да их приближим квалитету интернационалних такмичења и суочим са изазовима који их чекају против репрезентација са других континената. Кошарка која се игра у Европи и САД доноси резултате. Медаље. То је мој циљ. Из ове перспективе не знам где ћу завршити, ни колико ћу времена имати, али учимо и граидмо. Савез то препознаје, играчи такође. На истом смо путу. Не мањка нам талента, али то морамо да искористимо на прави начин. Пратио сам Кинезе и као играч. Увек су се разликовали, али су често имали проблем са габаритом. Мучили су се када се суоче са конкуренцијом на међународној сцени„, истакао је српски стручњак и о такмичарским амбицијама додао:
„Стрпљив сам. Главни циљ је пласман на Олимпијске игре који можемо да остваримо ако будемо најбоља азијска селекција на Светском првенству. У супротном ћемо играти квалификациони турнир наредне године.“
Откако је средином новембра постављен на место селектора Кине, бацио се на посао.
„Када сам постао селектор, Кинези су играли првенство у балону. Могао сам да гледам по три утакмице дневно у периоду од два месеца и тако сам створио слику. Видео сам момке који су се поклапају са мојом визијом. У фебруару сам имао тренинг камп са млађим играчима, гледао сам доста видео снимака, водио серије разговора. Председник Савеза, Јао Минг, ми је много помогао. Изузетно је озбиљан, професионалан и одговоран човек. Жели да репрезентација напредује. У женској конкуренцији је већ успела. Сада желимо да створимо нову атмосферу и у мушком тиму„.
На који начин може и жели да помогне кинеској кошарци? Не крије да му прија живот у најмногољуднијој земљи света.
„Доносим знање, искуство и систем. Имам начин на који воидм тимове и репрезентације. Да, Србин сам, одрастао сам у доба југословенске школе кошарке. Прилагођавање? Слушајте, да је све функционисало савршено у кинеској кошарци, не би ме звали. Тако да, можда и није кључно како ћу се ја прилагодити њима, већ колико ће они бити у стању да прихвате другачији начин играња кошарке. Говорим искључиво о спорту. С друге стране, имам огромно поштовање за културу и људе. Кинезе краси невероватна топлина. То често и не приметимо док не ступимо у контакт са њима. Засад је све одлично, пре свега јер су људи које сам срео спремни да сарађују, раде, помажу… Учим и ја. Радознао сам по природи, зато и уживам.“
Кинези ће добити и велико појачање пред Мундобаксет у Јапану, Индонезији и на Филипинима, пошто је пасош добио кошаркаш Минесота Тимбервулвса Кајл Андерсон.
„Чекамо да нам се придружи. Такав играч може много да промени. Мајка му је Кинескиња и има апсолутно право, порекло му је кинеско. Отац му је са Јамајке, мајка Кинескиња и то је један нормалнији процес.“
Андерсон има кинеске корене, али је све већи број Американаца који добијају прилике у државним тимовима широм света као натурализовани играчи, без икаквих додирних тачака са земљом за коју наступају. Лорензо Браун је рецимо водио Шпанију до европског злата, а да претходно није чак играо ни за један клуб на Иберијском полуострву.
„ФИБА је дозволила да све репрезентације имају једног играча, па ми се дешавало да колеге тренери или председници Федерација окрену телефон и питају ме за играче. Рендолф није Словенац, то је мој став као срспког тренера и некадашњег играча репрезентације. То је тако, морамо са тиме да се помиримо и то прихватимо“, додао је Ђорђевић, али није хтео да коментарише могућност прикључивања страних кошаркаша у српску репрезентацију, као и изјаву селектора Светислава Пешића који је истакао да ће се „једног дана то десити и у репрезентацији Србије“.
„О томе можете да причате са њим. Није на мени да коментаришем ставове других. То није мој посао„.
Прокоментарисао је Ђорђевић и дешавања у српској клупској кошарци, велика улагања Партизан Моззарт Бета и Црвене звезде у креирање тимове, којим су поткрепљење и високе амбиције на највећој континенталној позорници.
„Веома је добро да се креће у том правцу популарност кошарке, да људи толико прате, воле и живе за један или други клуб. Без озбира што се играчи и даље доводе и што су екипе изузетно компетитивне, увек постоји финансијска страна која је за мене изненађујућа, то да у Србији имамо довољно финансија да покријемо све те трошкове који су енормни за један клуб. Нисам у таквом окружењу живео и одрастао, сада је то потпуно другачије, отишли смо на један други ниво, што је сјајно за навијаче, атмосфер и кошарку и само о томе треба да се прича. Резултати ће показати да ли ће то дати резултате, а на играчима, стручном штабу, менаџменту клубова је да то све доведу на најбољи могући нивоу ни да се дође до жељених резултата„.
Недавно је као селектор Кине имао прилику да се одмери са Словенцима у Цељу и пружио више него добар отпор Змајчекима (73:75). Ипак, није његов колега са клупе словеначке репрезентације Александар Секулић на располагању имао прву звезду тима, Луку Дончића.
„Кошарка није индивидуални спорт. Лука Дончић није Јусеин Болт, уз дужно поштовање. Свима је неопходна моћ тима како би остварили резултате које заслужују у којима су задовољни, као и сви око њих. Нико не бих освајао медаље да није имао фантастичне људе уз себе. То су најпре саиграчи и тренери. Лука је велика, светска звезда. Још је млад. Невероватно је талентован. Честитам му на свему што је постигао и желим му много успеха. Јединствен је, али га чекају нови изазови и циљеви„, закључио је Александар Ђорђевић.
