Андрија Марић је један од млађих играча који на клупи Леотара, још увијек чека шансу за озбиљнију минутажу у дресу требињског премијерлигаша. Стрпљење је оружје којим се треба наоружати и чекати сваку шансу и сваки минут максимално искористити. То је и урадио у мечу против Босне а дан касније, у дресу Развојне екипе Леотара, у мечу Друге лиге РС, против Романије са Пала, показао сву раскош свога талента.
„Имали смо утакмицу са првом екипом и добили шансу коју смо искористили. Показали смо да се на нас може рачунати. У недељу утакмица са Романијом, искусним тимом који је требао да игра Прву лигу РС. Ипак великом енергијом и залагањем смо остварили побједу и могу вам рећи да је осјећај сјајан. У два дана остварити двије побједе, није нимало једноставно“, каже нам Андрија.
Ритам рада и тренинга, каже нам, није нимало лак али све се стиже.
„Са првим тимом тренирамо сваки дан, а три пута седмично и са другом екипом. Није то толико напорно ако постоји жеља и воља, мотивација да се напредује. У првом тиму нисмо толико ангажовани али развојни тим је знатно другачија ситуација. Буде ту велике потрошње енергије. За себе могу да кажем да ми је потребна шанса, минутажа и повјерење тренера коју ћу, убјеђен сам, оправдати. Волио бих да се све то поклопи у матичном клубу, у Леотару гдје сам поникао. И поред огромне воље и жеље да се то догоди у матичном клубу , нисам спреман чекати још дуго и надам са да нећу бити приморан због свог напретка и игре да тражим другу средину за свој развој“.
У његовој породици кошарка је у центру пажње. Сви чланови породице су били или јесу још увијек кошаркашки професионалци. Родитељи Петар и Свјетлана су ипак, чини се, највјернији навијачи.
„Сви прате утакмицу, хвале савјетују али и критикују. Имам велику подршку како да будем и бољи играч и бољи човјек. Неизмјерно им хвала на томе“, каже нам на крају млади кошаркаш Леотара Андрија Марић који представља лијепу будућност Кошаркашког клуба „Леотар“.
