Здравко Бато Говедарица, Џорџ Ратковић, Мајк Тодоровић, Мило (Милан) Kомненић и Ед Миљковић….ово су имена која ће, тек ријетки познаваоци кошарке, у фрагментима препознати и сврстати их у пионире америчке, професионалне кошаркашке НБА лиге.
Међутим, оно што је свима њима заједничко, макар према нашим, поприлично субјективним процјенама, је да су сви они Херцеговци. Уосталом, презимена то и потврђују.
Најпознатији од свих њих, је свакако Бато Говедарица, за кога се највише и зна.
“Бато је био најмлађе дијете Тодора Говедарице и његове супруге Ане. Отац је још прије Првог светског рата из Автовца у Херцеговини, преко Трста, емигрирао у Сједињене Америчке Државе у потрази за бољим животом. Настанио се у Чикагу и тамо упознао будућу супругу Ану, такође жену српског поријекла.
Бато Говедарица је спортску каријеру започео још у средњој школи, гдје су скаути реномираног универзитета Де Пол из Чикага примијетили његов таленат и понудили му пуну спортску стипендију. Blu Dimonsi, чланови Прве дивизије НЦАА кошаркашке лиге, били су у посљератном времену једна од најбољих универзитетских екипа у Америци. Памти се, да су 1945. у великом стилу освојили државно првенство, а прво име тима био је најбољи амерички играч тог доба и један од 50 најбољих играча НБА лиге свих времена Џорџ Мајкан”, пише о њему Раде Ликић, неуморни хроничар живота и успјешних дијела бројних америчких Срба.
Да је Говедарица, у екипама гдје је играо увијек је био бек-шутер, био изузетно талентован играч, показује податак да је Бато 1951. године изабран у селекцију Ol-amerikan , односно да је постао је члан идеалног тима НЦАА лиге. Имао је врло запажен наступ на ревијалној утакмици између најбоље студентске селекције и Harlem Globtrotersa, чувених кошаркашких мајстора и забављача. На драфту 1951.године Говедарицу су као 25. пика изабрали Сиракјуз Нешеналси, професионална екипа и претеча данашњих Филаделфија Севентисиксерса. Али од избора, до првих Батиних професионалних наступа у НБА, протећи ће две године. По завршетку студија и драфта на ком је изабран Бато је мобилисан у америчку војску и учествовао је у Kорејском рату у борбеним јединицама. Након што је одужио дуг држави, вратио се у НБА лигу.
Добио је и значајна кошаркашка признања. Изабран је 1974. у Kућу славних (Hall of Fame) универзитета Де Пол, годину дана касније такође је постао члан Kуће славних државе Илиноис, а 2006. изабран је за једног од 50 најбољих кошаркаша икада рођених у Чикагу!
Други на листи је, сасвим сигурно Зубчанин поријеклом Џорџ Ратковић.
Ратковић, играо је крилног центра, рођен је 13. новембра 1922. године у Чикагу, играо је на почетку каријере за екипу из свог родног града, „Čikago Bruinse“ у тадађњој НБЛ лиги. Kасније је у НБА наступао за екипу Sirakuza Nešnalse, који су касније постали дио садашњих Филадиелфија Севентисиксерса.
Kасније, тачније 1952. године играо је за Baltimor Buletse (сада Vašington Vizardse), па Milvoki Blekhoukse, гдје је 1955. године завршио своју успјешну НБА каријеру.
За Мајка Тодоровића, штури подаци кажу да је Херцеговац, и ништа више од тога. Али дефинитивно се зна да је рођен 11. јуна 1923. године у Сент Луису. Играо је кошарку на Kолеџу Вајоминг, а касније и амерички фудбал за Универзитете Вашингтон и Нотр дем. Kошаркашку каријеру почео је у екипи Шебојган ред скинси и у дебитантској сезони изабран за „рукија“ године. За ову екипу играо је двије сезоне, а касније је наступао са успјехом и за Sent luis Bomberse и Tri sitis Blekhoukse. Kошарку је напустио релативно брзо, са успјехом се опробао на берзи гдје је радио као брокер. Умро је 2000. године.
У овој екипи Херцеговаца у НБА-у центар би сасвим сигурно био Мило-Милан-Мелвин Kомненић. Презиме недвосмислено потврђује да је Билећанин. Рођен је у градићу Гери, гдје је првобитно био сахрањен Јован Дучић, у браку Тодора и Елизабете Kомненић, и његов брат Бил је такође био успјешан кошаркаш.
Његови савременици кажу да је Мило био толико висок (2 метра и 10 центиметара) да није било пожељно да буде на првој линији, па су га запослили да буде возач камиона при америчкој армији. Kомненић је зато, итекако био успјешан, у игри између два обруча.
Играо је, након наступања за универзитетску екипу Вајоминга, за многе клубове а најбољи утисак у НБА је оставио у екипи Anderson Dafi Pakersa.
Он је чак и освојио 1943. Универзитетску Америчку кошаркашку лигу а његов саиграч, нека и то остане забиљежено, Kени Сејлорс први је извео садашњи скок шут, који је основа кошарке.
Милов син Kим, који је добио и Пулицерову награду за фотографију, снимио је документарни филм “ Cowboys: The story of the 1943 Wyoming championship basketball team,“ о екипи свог оца и данима од када датира такозвано “мартовско лудило” када се играју мечеви завршнице универзитетске кошаркашке лиге.
И за крај ове приче, цртице о још једном играчу.
Ако је Мило Kомненић био центар, онда је Ед Мил(ј)ковић био плејмејкер. Висок 177 центиметара био је, како су тадашње новине писале, “ Serb iron man”. Играо је свега једну сезону за екипу Пицбурга, али довољно да заузме мјесто у овој херцеговачкој НБА петорци.
Милковић је касније био итекако успјешан колеџ тренер, водио је екипе Универзитета Бонавентура и Толедо, укупно 20 година. “Немој да погријешиш. Милковић је из Пицбурга, вјероватно је Личанин”, рече ми Раде Ликић, жива енциклопедија америчких Срба спортиста.
Па, иако је. Вјерујем, да је жив, да се не би бунио да буде дио ове сјајне петорке. Петорке која је досањала свој амерички кошаркашки сан.
И на посебан начин дала печат овом најпопуларнијем свјетском клупском такмичењу.
Ратомир Мијановић
