Више од игре, више од побједе, за понос свих нас у плаво бијелом

03.06.2021. - Фудбал

Има један хиперкамеркет у Ријеци. У Хрватској. Плодине.

Једне зиме, прије три године, водио сам клинце КК Леотар кроз овај објекат, а они се растрчаше све са грбом и именом Леотара. И то све ћирлилицом. „Где туђу дјецу поведох“, помислих.

У тим неким мојим мислима, прену ме један симпатичан чичица. Онако, госпар, Кварнерска ривијера….“Опростите, Леотар, Требиње…“

„Јесте“, рекох…. а она дјеца се окупише око мене.

„Јој како се сјећам утакмице са нашим Оријентом на Кримеји. Добар, добар… Леотар са душом. Добар тим. А где сада играте?“, упита ме….

„Да ли да му кажем да смо гости код Будућности из Пилице. По бестрагијама источног дијела РС“ помислих и рекох… „Сада смо трећа лига БиХ“, кажем…

Упиташе ме дјеца шта је Оријент а шта Кримеја…. Помислих .. е малени моји… Миго Братић и екипа су, и као пензионери били већи од Леотара“….

….

У канцеларији Гордана Мишељића, генералног директора ХЕТа, првог човјека ФК Леотар, када смо постали прволигаши, упитах га да ли је Леотар на инфузији или се пробудио из вишегодишње коме. „Велики је Рато пут пред нама. Велики… до јуче смо играли другу лигу РС не забрави. Идемо корак по корак“, рече ми.

Исправно помислих….

……

Када је Корона завладала, Ведран, Зока и ја, у пустој новинарској ложи, са сузама у очима смо испратили Боба Вучура, аутора најљепше химне једног Фудбалског клуба. Знате ону… „Бубамара љубав је стара….“

„Знате ли ви колико је Бобо волио Леотар. Кад смо требали да играмо против Гревенмахера схватили смо да немамо химну лиге шампиона. Бобо је „скинуо“ на слух, смонтирао и снимио… Сутра се свирала на Полицама. Е такав се човјек једном рађа. Леотар је за њега био све“, рече Ведран.

Једна птица је залепршала  изнад ложе кад је химна завршила. Са сузама смо је испратили и дочекали још једну побједу Леотара.

…..

Ове сезоне смарао сам много фудбалере Леотара питањима и потпитањима… а они би, тренер Ћурић најчешће говорили…. „Рато пиши ти слободно, знамо ми колико волиш Леотар“.

„Не више од вас“ мислио сам….

И писао сам… Никад више него ове године…

……

Када је Зечевић забио за 2:0, за побједу, за пехар, за радост… сви су се весељели као никад до сада. И на побједничком постољу такође.

Прорадио инат, онај требињски дерт, жеља за побједом… већа од Леотара….

……

„Јесмо ли још на инфузији друже предсједниче“, упитах прије пар тренутака Гордана Мишељића.

„Чини ми се да смо почели да сами жваћемо“, одговорио ми је уз осмјех.

„Тигрови“ су наоштрили зубе….

Јесте.. и сада је много посла пред Леотаром, много рада, на инфрастуктури, техничко кадровској опремљености, теренима за вјештачку траву, омладинској школи…

Али полако…

Вечерас ћемо уживати….

Ћуре, Клима, момци не замјерите што ћу ове маторе Рилета, Ана и Срђа  издвојити именом… хвала вам на овим сузама што су се од радости у иочима накупиле….

Јер знате ону….

„Полице горе а срца говоре, Лео Лео ле….“

А то се у генима носи.

Стварно је из камена нико….

Коментари
Издвајамо